Telepatija

TelepatijaTelepatija... U etimološkom smislu reči - osetiti, shvatiti izdaleka - da. Ali ne prema suviše proširenom značenju koje uglavnom dajemo ovoj pojavi, onom ukupnog načina opštenja, trenutnog i neposrednog, koristeći druge kanale od onih glasa i viđenja. Takva moć pretpostavlja kod svakog od sabesednika izdvojene moždane čulne oblasti sposobne za odašiljanje i prijem u posebnim nervno-talasnim intervalima. Osim za izvesne mutante, istovremeno prisustvo prijemnog i odašiljačkog režnja je bezuslovno potrebno da bi bila moguća razmena: govoriti gluvome je savršeno besmisleno kao i slušati nemoga. Drugim rečima, kada potrebe neke evolucije uzrokuju razvitak telepatskog aparata, to može biti samo na opštem planu, usamljeni slučajevi ostaju jalova odstupanja. Samo jednom do sada, Alan je sreo na rubu Galaksije rasu koja je imala tu sposobnost: rasu Jevisa. Sećanje na to iskustvo mu je pomoglo ove noći. Na Raju, kao nekada na Valu, parapsihološka pojava je bila ista i izaslanik joj je prepoznao oblike.

Proces opštenja na bazi moždanih talasa pruža, zapravo, samo suženo polje mogućnosti; nijedan istinski ubrzan društveni razvoj ne bi bio stvaran da ne postoje drugi usporedni mediji: mediji vida i govora. Emisija je subkortikalna, ona oblikuje donekle samo začetke misli, mentalne stavove kao što su prijateljstvo, mir, bes, mržnja, žudnja, ljubav... prema osnovnim činiocima prihvatanja ili poricanja. Ona prenosi i htenja koja govor prevodi aktivnim glagolima kao što su hodati, plivati, jesti, itd. Unutar jedne grupe naroda koja predstavlja semantičku zajednicu - slike na koje upućuju fonemi, sličnost onoga što se pamti, istovetnost života i odgoja - ti primarni pojmovi mogu da se obogate buđenjem odjeka; kada, na primer, neki svemirski brod emituje S.O.S., njegov pilot nema potrebe da mu priključuje duga tumačenja, oni koji primaju poziv za pomoć su isto tako kosmonauti i dve ili tri ključne reči su dovoljne da bi oni tačno shvatili situaciju u kojoj se nalaze njihovi drugovi. Ali, ako signal primi neko neupućen ko ne leti priključen slučajno na istu talasnu dužinu, razumeće barem da je neko, negde, u opasnosti. Umesto potpune slike biće saopštena suština signala.
To je bilo, ukratko, ono što se dogodilo pri prvom dodiru sa narodom okeana. Ako izaslanik sa Alfe nije sam bio telepata, bionička obogaćenja kojima je bio obdaren bila su mu od neprocenjive važnosti. Kontrolišući i pojačavajući neuro-hormonalne reakcije, on je mogao da uvećava i sintetiše svoje moždane influkse do usmerenog zračenja. To je, uostalom, bilo sredstvo koje je on vešto koristio da bi daljinski upravljao svojim ličnim svemirskim brodom prilikom uobičajenih istraživačkih zadataka. S druge strane, isti proces je u njemu znatno uvećao mehanizam intuicije profesionalno već dosta razvijen. Pojava intuitivnog i neposrednog saznanja gotovo je uspevala da igra ulogu pravog prijemnika. Naravno, veza koja je mogla ovako da se uspostavi bila je veoma naivna i nerazvijena, veoma primitivna razmena osnovnih stavova, a mogla se izraziti samo u obliku najjednostavnijeg govora.

Kada se Alan obreo ispod površine i kada je, pošto je obavio manevar pražnjenja i punjenja svojih pluća, stao da pliva, psihoneme koje su emitovali njegovi novi prijatelji izražavale su razgovetno iskrenu veselost. Zapravo, oni su mu se uljudno podsmevali i on je mogao samo da priloži i svoj smeh njihovom. Među profesionalnim akvanautima kopnene civilizacije, Alan je bio cenjen kao dobar plivač i, čak i bez peraja i pojasa opterećenja, on je uspevao da se kreće pristojnom brzinom. Ali ovde, kraj tih stvorenja što su se kretala u svojoj pravoj sredini, on je podsećao na očerupanog patka koji bi hteo da se nadmeće sa kormoranima. Pod talasima bilo kog Sredozemlja, ovi amfibijski humanoidi bi zasigurno svojski ostavili u trci i najbržeg delfina, njihova brzina i spretnost su bili neopisivi dok su oko njega opisivali akrobatske krugove. Njihovo dobro raspoloženje uostalom nije zamenjivala nikakva ironija a još manje zloba, to je bila samo igra koja neće dugo potrajati. Dve sirene ubrzo stadoše sa svake njegove strane, uzeše ga ispod ruku i odvukoše ga neodoljivo, mnogo brže nego što bi to mogao da uradi kakav podvodni skuter. Grupa je silazila koso duž strmih zaravni stenovitog dna, prodirujući sve dublje i, čak i za njegove ultra-osetljive mrežnjače, mrak je postao potpun; jedino bi se, tu i tamo, poneki fosforescentan trag riba pokazao da bi se obrisao gotovo odmah za njima. To vrtoglavo ronjenje je trajalo samo nekoliko minuta, uskoro je žuborenje tankih mlazeva vode kraj njegovih ušiju oslabilo. Tada se ispred njih ukazala jedna svetla mrlja koja, koliko po svojoj boji toliko i po svojoj nepomičnosti, nije bila životinjskog porekla. Ubrzo su stigli do izvora svetlosti, dve amfibijke popustiše stisak, pustiše Zemljanina da sam napreduje prema objektu koji je on posmatrao s pažljivom znatiželjom.

Spiritualno

Šta je radim ovde? U nekom parku, ispod ogromne krošnje drveta koje još nije prolistalo iako je već rano proleće. Oko mene, ili preciznije, ispred mene, 18 osoba ritmično izgovara neke čudne reči. Prolaznici zastaju i promatraju šta se to događa. Verovatno im izgledamo kao neki ludaci, upravo pobegli iz ludnice, koji mole da ih ne vrate nazad, među četri zida. S druge strane staze koja preseca travnjak se ispružio jedan pas. I njegov pogled je usmeren prema nama, ali u njegovim očima se ne vidi čuđenje koje se čita na licima slučajnih prolaznika. Jedna mama objašnjava sinu šta se to tamo dešava; teško da je ona shvatila.

Pola koraka ispred grupe se nalazi jedna osoba koja izgleda čudnije od drugih. Ošišan je na nulu, odotraga mu je zabačen šešir od slame, onaj koji koriste azijati da se zaštite od sunca dok rade na rižinim poljima. Na sebi ima neku vrstu tunike, a u ruci šestougaoni štap na kojem su ispisani neki čudni znakovi. Jedina stvar na njemu koja odgovara njegovom licu, čovek je s naše strane, jesu patike, od Adidasa. U grupi se još nalazi pet Japanaca i jedna Ruskinja; ostali su domaći. Na dva koraka od mene moja bolja polovina, zahvaljujući kojoj sam se ja ovde obreo. U ruci ima neki papir s kojeg nešto čita, kao i svi ostali. Primećujem da se njen glas manje čuje od drugih.

Moja žena ide na jogu kod jedne japanke, stare; premašila je 70 godina. Sve osobe, osim mene i još jednog gospodina, su iz te grupe, osim onog čudno obučenoga, u japanskom stilu, sa evropskim patikama. On je bivši učenik japanke i s naših je strana. Pre dvadesetak godina je odlučio da svoj život posveti spiritualnom razvoju i tako se upisao na tečaj joge. Nakon toga se preselio u Japan i tamo živi preko deset proleća, u jednom budističkom samostanu. Govori dosta dobar japanski. Učiteljica joge je ponosna na njega. On je njen učenik koji je daleko dogurao na putu duhovnog razvoja. Trenutno se nalazi na odmoru i stavio se je na raspolaganje cele grupe.

Subota je popodne, i ovo je prvo od četiri mesta koje ćemo posetiti. To su jake energetske tačke koje uspevaju pojačati energetski potencijal osoba, onih koji zanju kako tome pristupiti. Ono šta čitaju sa papira su neke vrste molitvi. Japanci koji su u grupi ne čitaju; oni sve znaju napamet. I meni su dali list papira, ali preferiram slušati i promatrati što se događa, s nadom da ću osetiti nešto, neku vibraciju... Postavio sam pitanje učitelju o značenju teksta. Objasnio mi je da mi, i on je u to uključen, ne shvaćamo značenje, ali ga shvaća “kreator”, onaj kome se molitva obraća. U biti nije stvar niti u samoj molitvi, nego u vibraciji koje izgovorene reči u određenom ritmu izazivaju u našem telu i duhu. Radi se o mantrama.

I druga energetska tačka se nalazila u jednom parku: i tu se radilo o drvetu. Treće drvo je bilo na groblju, pa se naša grupica skupila izvan groblja, s pogledom na energetsko drvo. Četvrta, i zadnja za taj dan (u gradu se nalaze još druge četri), je bila na jednom brežuljku i opet se radilo o jednom drvetu. Ovaj puta neuglednom, za razliku od prethodnih koji su bili prilično impozantni. Ritam i jasnoća molitve se poboljšavao od mesta do mesta; i tu vežbanje pomaže. Glasovi su postali jasniji i zvonki, a lica učesnika opuštenija. Svi su bili u potrazi za nekim znakom koje će im osvedočiti prisutnost nečega, ni sami nisu znali čega.

Iz pitanja koje sam ja par puta postavio učitelju, drugi su zaključili da sam ja ekspert u materiji pa su mi se počeli obraćati tražeći objašnjenja. Verovatno im je bilo neugodno obratiti se učitelju, koji se uz to izražava na prilično hermetičan način. Ja nisam nikada imao direktnih spiritualnih iskustava, ali sam prilično obrazovan po tom pitanju: kada sam bio mlad pročita sam sve knjige od Slavinskoga. Najraširenije pitanje je bilo o kreatoru. Kada učitelj spomene tu reč, a često ju je koristi, na što misli? Na boga ili na nešto drugo? Ljudi bi hteli da rešavaju integrale a da prije nisu naučili obično zbrajanje i oduzimanje. Haos je haotičan, ali i njemu treba uredno pristupiti.

Danas

DevojkaDanas je lep dan, sunce greje sve u sesnaest; izgleda vise leto nego pocetak proleca. Jednom davno, dok sam jos bio mlad i poletan, ovaj period godine je inspirirao moju pesnicku mastu, pa sam tako slozio sledecu pesmicu za decu:

Stiglo nam je prolece, nema vise zime
Samo sunce seje s nebeske visine
A decica mala igraju se vani
Jer su za njih nastupili najstrecniji dani.

Bora bi verovatno rekao: il’ je pesnik, il’ bolesnik. Da vam budem iskren, kada sam je sklopio nije mi ni izgledala tako lose, a ako gledam sa decijeg stanovista, cini mi se da i danas moze proci. Gde sam ono stao i sta sam mislio reci kada mi je ovo secanje na stare dane doslo u prvi plan? Ha, hteo sam podvuci da se u ovo doba godine budi cela priroda i njeni stanovnici. Hormoni pocinju na veliko raditi, pogotovo kod muskog dela stanovnistva. Sekice se pocinju skidati iz teskih zimskih kaputa i stavljaju na sebe uske, pripijene majicice i kratke suknjice, pa se nasa, mislim muska masta poigrava s njihovim telima. Kako pupaju vocke i cvece, tako i mi pocinjemo pupati, rasti, sve vise, a nasa zelja trazi zadovoljenje.

Hi, hi, skoro pa ce ovo postati moj erotski dnevnik, haotican kao i sve drugo. Jutros sam putovao u vozu. Prepun putnika, ogromna guzva, ali mi se posrecilo i uspeo sam naci jedno slobodno mesto da sednem i odmorim noge. Preko puta mene jedna slatka curica od recimo 23 do 25 godina. Lice predivno, bela bluzica lagano raskopcana i naziru se prsa, cvrsta i pozeljnja. Bradavice lagano podignute. Mama mia, kako bi rekli talijanci, ovo bi trebalo zabraniti. Celo vreme sam se meskoljio na sedistu da bih zauzeo bolji polozaj koji bi mi omogucio da bolje uzivam u ovoj lepoti koja se ne vidi svaki dan. Kao fol sam prelistavao novine, ali je sva moja paznja bila usmerena prema njoj. Moji prastari instinkti su se probudili, zelja da se spari sa supretnim polom je postala ogromna i gotovo bolna.

Kada je izasla na sledecoj stanici, zatvorio sam novine i sklopio oci, vizualizirajuci prethodnu scenu i dalje uzivajuci u njoj. Sada je popodne, sedim u uredu i pisem ovaj clanak jer nemam volje da nesto pocnem raditi. Jutrasnji prizor mi je i dalje ziv i stvaran pred ocima i ne uspevam se odvrgnuti od tih misli. Osecam se kao na sedmom nebu, eto koliko malo nedostaje coveku da bude zadovoljan, srecan, opusten, da misli kako je ova realnost prekrasna. Nije mi pokvario raspolozenje cak ni moj sef, koji mi ide na onu stvar, koji me je kritizirao jer jedna stvar nije napravljena u dogovorenom vremenu. Zaboravio je da bi se napravio posao moram prvo imati input, koji mi je on trebao dati, a nije. To je kao da od pekara ocekujes hleb, a nisi mu dao brasno. Znao on dobro da je krivnja njegova, ali mu je valjda lakse da izgrdi nekoga iz svoje ekipe. Jadnik, danas sam mu oprostio, iz dubine duse. Da budem precizan, uvek mu oprostim, po definiciji; on je boss, ali ga u sebi posaljem na sva ona uobicajena i neuobicajena mesta.

Ljubav

Ljubav je smisao života. Kada ste voljeni onda sigurno niste sami, ali ipak kada volite možete biti sami, ali onda bar znate da ste čovek. Jer čovek koji ne voli on nije čovek, tada se on samo stapa sa masom ljudi koja liči, i kome su bitne samo karijere, novi modni brendovi i mnoge druge stvari. Postoje mnoge ljubavi, ali naravno svi znate onu najlepšu, onu koja vas čini da se osećate moćno, kao da je ceo svet vaš i da vam niko ništa ne može, kao da imate svu snagu sveta i da samo vi raspolažete njom. Ali isto tako, koliko god se osećali snažno dok ste sami ili u društvu, opet kada vidite voljenu osobu tada i vama klecaju kolena, tada i vama prođe nešto čudno kroz kičmu, tada i vi imate leptiriće u stomaku, da tada i vi počnete da pričate nešto što u tom trenutku nema nikakve veze sa onim što ste pričali do pre dve sekunde, tada se ponovo vidi da ste čovek, tada se vidi da ste se izdvojili iz te mase, da ste se izdvojili od svih tih na prvi pogled različitih, ali već malo kasnije istih lica.

Dok se približavate jedno drugom vi u glavi čujete neku melodiju, koja je vama najlepša i koja trenutak čini još dramatičnijim i lepšim. Sve što vam voljena osoba kaže vi zapamtite od reči do reči, bolje nego najkraću pesmicu što ste učili napamet. Pobrljavite i kažete nešto što sigurno niste želeli, pa provedete celu noć razmišljajući samo o tome, kako je bilo predivno ali ste vi baš sve uprskali. U tom trenutku iako je noć, vama ni ne pada na pamet da spavate, to je sada nešto nebitno, nešto bez čega samo vi možete. Često se u ljudima probude skriveni talenti, ali baš tada kada vole. Koliko je samo pesnika počelo da piše pesme sa ovom temom, a neki je čak nisu ni manjali, samo bi o njoj pisali. Razumem ih, o ljubavi ima da se piše ceo zivot, i duže. Ima i onih lepih ali i onih malo drugačijih završetaka, ali opet svaki kraj je neki novi početak, početak nečeg novog. Neko da bi osvojio ljubav svog života mora da dominira, da bude bolji nego ikada pre, ali opet neko mora samo malo da se opusti i bude spontan da bi osvojio nečije srce. Ako još uvek nemate nekoga pored sebe, ne brinite uvek se najbolje čuva za kraj, treba malo vremena, nekad i malo više, samo je bitno da budete čovek, da se izdvojite iz mase, malo potrudite, shvatite ko vam znači, a ostalo ce sve skoro pa samo doći.

Evropa i okolo

Nase zapadne komsije su primljene u evropsku uniju, a nas odbili; bas su pokvareni. Tuga i zalost na nasim stranama, umerena. Neki su i zadovoljni i nadaju se da nas nikada nece hteti. Jedan prijatelj mi je rekao: bolje sam, nego u losem drustvu. Jedna drugi: jebes Evropu, cuvaj zdravlje. A ja? Pa malo mi je krivo, ali kada pogledam oko sebe skoro pa mi je vise drago nego krivo. Gledam telku, citam novine, proucavam informacije na Internetu, sve u vezi Evrope, da se razumemo, i pitam se tko to tamo peva? Po meni su odlucili da prihvate nas, srpski model drustva i organizacije pa su rekli: ako su srbi u krizi, moramo i mi biti u krizi. Prvo su to shvatili evropski podanici iz nama bliske zemlje Grcke. Oni su nam blizi pa su odmah videli sta sve gube ako ne slede nas primer.

Ostali su kao bili ljuti na njih, sta se balkaniziraju, iako su na Balkanu. Ali pomalo je prevladala zdrava pamet, pa si i drugi krenuli putem krize. Evo, uzmite Spanjolce. Imaju veliku nezaposlenost ne zato sta nema sta da se radi, ma svi idu gledati Barcelonu i nakon toga su toliko zadovoljni da se samo izlezavaju i misli kako su nakokali Real Madrid. Talijanci su ponosna i samoljubiva nacija, pa nisu hteli da zaostanu. Dolje Berluskoni, a gore bankari. Oni su izazvali krizu, pa ce je valjda znati i produbiti. Nisu mogli nedostajati ni nasi historijski saveznici Francuzi, pa su tako oberucke prihvatili deklasacije, drzave, banaka, a i sampanjac nije sta je nekad bio – u svetu se pije vise talijanski spumante. Kada pogledam njihovog predsednika, dodje mi u glavu Napoleon: mali, ali ruzan. A kad ga vidim zajedno sa nemackom predsednicom vlade, dodju mi na pamet Stanlijo i Olio, iako su mi ova dvojca simaticniji.

Vec kad smo kod Nemacke, 'ajde da produbimo temmu (znam da se pise s jednim m, ali kako se ovde radi o dubini, da bi se podvukao znacaj treba staviti duplo slovo, prema novom srpskom pravopisu koji je u pripremi – ne mozemo se brate jos i danas oslanjati na Vuka i sedam kozlica). Izgubili Svabe dva rata, ali i shvatili da ne vredi uvek ona "bez trece nema srece", pa su odlucili da promene muziku i primene jednu drugu narodnu: “ako neces silom, onda ces milom”. Prodaju malo grckih, spanjolskih, portugalskih i ostalih drzavnih bonova pa im sruse cenu, a onda ih opet kupe jeftino i evo ti brale profita, bez rata. Onda poraste spread, pa im diktiraju kako da srede svoje racune i tako malo po malo postaju diktatori. Ovako u zagradam, kada ti neko diktira, a ti pises, on ili ona su diktatori, tacno? Ali ima i drugih na ovom svetu koji se vole igrati. Oni sa kosim ocima su ko mala deca, pa kada vide da se neko igra i oni hoce da se pridruze, a uz to ih je i jako puno.

Forex

Kada sam vec kod financijskih operacija i transakcija, evo da vam prikazem moja iskustva sa forexom. To vam je svetska berza novaca: ne kupujes i prodajes robu, nego novac. Imam par poznanika koji se vec duze s time bave, a jedan mi tvrdi da mu je plata postala samo dzeparac. Kada sam ga pitao kako to da jos vozi predratnog stojadina, rekao je da ne zeli da upada u oci poreznicima (ima smisla). U vezi sa poreznicima, znate li koja je razlika izmedju njih i vampira? Vampiri vam piju krv samo za punog meseca.

I tako ja slucajno pred par mesece naletim na sajt gdje se opisuje forex online na hrvatskom jeziku. Sve lepo objasnjeno, sta je, kako se kupuje i prodaje, a ima i jedan mali software koji se moze besplatno skinuti. Procitam ja sve jos dva puta, da bi bio siguran da sam svatio i otvorim besplatni akaunt. Daju ti virtualan novac s kojim mozes virtualno trgovati i virtualno zaradjivati, ali isto tako i gubiti, sva sreca virtualno. Nakon svih ovih virtualnosti, zavrtilo mi se u glavi i otvorim ti ja i pravi racun, stavim 200 evra, pomirim se da su vec izgubljeni i krenem u trgovinu. Ne znam jesam li ja to tako pametan, ali nikako da ih izgubim; jos su mi se i umnozili, mislim na onih 200 evra. Nisam nezadovoljan, ali se pitam cemu to? Cista spekulacija. Prodajes nesta sta nemas, nadajuci se da ce pasti cena i da ces to isto kupiti jeftino i da ce ti ostati razlika. Osecam se ko Svabo u dotiranom filmu.

Slucajnosti

Koliko puta vam se dogodilo da sanjate neku osobu koju dugo niste videli i sutradan je sretnete na Knez Mihajlovoj (moze i neko drugo mesto)? Ili da po prvi puta cujete neku novu rec, novi pojam i da vam se sledecih dana dogadja da ga ponovo cujete? Slucajnost, koincidencija? Mnogi tvrde da slucajnost ne postoji, da je sve vec unapred odredjeno (postoje razna varijante tko ili sta je to uredio). Da li se radi o jednom ili o drugom jednostavno nije dokazivo, ali moja logika mi govori da bi bilo malo prekomplicirano da je sve to uredjeno: toliko je osoba i dogadjaja na ovom svetu da bi stvaranje scenarija za sve njih bio ogroman zadatak za subjekt kojio se s tim bavi. Toliko nas je mnogo da se slucaji i koincidencije, pa cak i one najcudnije, mogu jednostavno objasniti zakonima Haosa.

Nedavno sam bio u Amsterdamu. Avion je sletio oko 8 navecer, uzeo sam voz sa aerodroma za Amsterdam i negde oko devet i pol vec bio u mom apartmanu koji sam iznajmio za cetiri noci. Prilicno skup, ali jako lep, moderno uredjen, sa pogledom na reku Amstel i uz to na samo par stotina metara od istoimenog hotela u kojem odsedaju najpoznatije licnosti sveta. Pogledao sam u vodic gdje bih mogao otici na veceru i nasao jedan spanjolski lokal u blizini. Bilo je dosta sveze, ali sam seo vani, prakticno na trotoar, jer je bilo upaljeno vanjsko grijanje (znate one grejalice sa uzarenom zicom sta se jos i danas koriste za zagrevanje kupatila). Narucim spanjolski prsut i bocu crnog vina i pocnem sa vecerom. Unutar lokala svira muzika sa sterea i odjednom pocne neki zumba-zumba. Gledam, ili bolje receno slusam o cemu se radi: ili su Dragacevski trubaci ili neki nas turbo folk. U sred Amsterdama i jos u spanjolskom restoranu! Jedem ja tako (prsut je bio odlican) kada se uz moj stol zaustavi gospodja srednjih godina sa nekim papirom u ruci koja kaze nesta na holandskom. Odmah shvatam da ce se ovde raditi o nekoj vrsti zahteva za novcani prilog, a kako je vec sama vecera prilicno skupa, odlucim da ne zelim povecati moj trosak te veceri, pa tako odgovorim na srpskom (engleski tamo svi govore): “Oprostite, ali vas ne razumem”. “Ali zato ja vas razumem” – odgovori mi gospodja, na cistom srpskom i na moje veliko iznenadjenje. U par minuta razgovora sam saznao da je moskovljanka, ali je bila udata za Beogradjanina i da je zivela par godina u Beogradu (pretpostavljam da se u medjuvremenu razvela). I tako me je to, moram ipak priznati ugodno iznenadjenje, kostalo 5 evra. Niz slucajnosti je jednako haos, bar se to u nasim glavama tako prikazuje.

Haos brale, posvuda, pa i u glavnom gradu Holandije. Naslusao sam se kako kod njih nema prometa jer svi idu na bicikli. Istina, ali zato ima biciklistickog prometa kojega me je bilo vise strah nego automobilskog. Automobili idu po cesti, a pesaci po trotoaru i dovoljno je biti oprezan kod prelaska ceste. Ali nije uvek jednostavno razlikovati izmedju biciklisticke staze i trotoara; koji puta zauzimaju i zajednicki prostor, pa dok hodas moras uvek paziti da te ne pogaze. Da ne govorim o crvenoj zoni sa prostitutkama u vitrinama koje izlazu svoje drazi i mame klijente, ili o kofi sopovima gdje uz kavicu mozes popusiti i travu, potpuno legalno (nisam propusti da i to probam, iako preferiram alkohol).

U subotu uvecer sam bio umoran pa sam ostao u sobi i video jedan dio Evrovizije, i tu su mi se lagano poljuljale moje teorije. Kod glasanja nije bilo nikakvog slucaja ni haosa, unapred si mogao pogoditi tko ce za koga glasati: bivsi Rusi za bivse Ruse, bivsi Jugoslaveni za bivse Jugoslavene, skandinavci za skandinavce, Turci za muslimane. Hrvati su nam dali 8 ili 10 bodova, ne secam se tacno jer sam zvakao nekakve meksicke lude gljivice koje sam kupio u jednom Magic Mushroomu (prodavnice gde se mogu kupiti prirodna halucinogena sredstva). To mi je vratilo nadu u haos: prvo se poubijamo, a zatim se glasamo kao braca. Nije ni ovaj svet sta je nekad bio.

Dalmacija

Letlji raspust, ima li sta lepse od toga? Svakako, dva letnja raspusta! Ove godine sam naporno radio celu godinu i upravo mi je bilo potrebno da se u augustu malo opustim, dobro osuncam, iskupam u moru (skoro pa sam rekao nasem), najedem dobre hrane. Uvek sam bio veliki obozavatelj Dalmacije, njene prirode i ljudi, pa sam tako kao mali, a i kao mladic proveo puno leta, naganjajuci strankinje, a bogami i domace, i uzivajuci u tamosnjoj opustenoj atmosferi. Nisam bio tamo jedno dvadeset godina, iz svima dobro poznatih razloga. Tamo sam imao, a ustanovio sam i da ih jos imam, i dobrih prijatelja i poznanika, hrvata ili dalmatinaca, ni oni sami nisu sigurno sta su.

Cuo sam se s njima cesce i redje, ovisno o prilikama, i u vreme najcrnjih dogadjaja. Pricalo se uvek o necemu, ali kako smo svi intiligentni ljudi (dozvolite malo samohvale) politiku nikada nismo spominjali i pretpostavljam da smo zato i danas prijatelji. Imamo toliko lepih zajednickih uspomena, dozivljaja, da nema smisla zalaziti u tamne hodnike politickih i nacionalistickih zbivanja i pokusati jedni druge da ubedimo kako je pravo na nasoj strani. Da vam budem iskren, ni sam nisam siguran tko, kada i gdje je imao pravo i zbog cega.

Dva tedna u srednjoj Dalmaciji, izmedju Zadra, Sibenika, Primostena, Trogira i Splita su ugodno provedena. Jedan dan proveden i u Rijeci; prisustvovao sam koncertu lokalnih klapi na Trsatu i o tome prilazem jedan mali video snimak koji, nadam se, moze preneti malo atmosfere primorskih noci. Smestaj besplatan kod poznanika, more toplo i cisto, cini mi se jos cistije nego nekada: izgleda da su sve one industrije koje su zagadjivale prestale sa radom, pa bar turisti mogu lepo uzivati u gotovo iskonskoj prirodi. Hrana odlicna, ali pomalo skupa za nasa merila, a cini mi se i za njihova da nije jeftina. Vec sam bio zaboravio kako je dobar dalmatinski prsut, crnjak i riba sveze ulovljena i samo bacena na zar, bez ikavih dodataka.

Iskoristio sam priliku da se malo detaljnije upoznam sa njihovim novim zivotnim, kulturnim i informativnim tokovima. Cesto sam imao priliku da slusam muziku, sedeci u nekom baru uz more i pijuci Ozujsko pivo (jako dobro, za moj ukus). Dobre stvari su one stare, iz vreme bivse Juge, ali su im nove stvari blagi ocaj, otprilke kao i kod nas. U jednom tekst pevac govori da pije iz bacve benzina, jer je vino skupo (nije im jeftin ni benzin, preko 150 dinara za litru). Skoro pa gore nego nas turbo-folk. Televizija im je u redu, dosta filmova, zabavnih i dokumentarnih emisija; sve skupa moze proci. Ono sta me je najvise zabavilo su novine. Kupim, mislim da je bilo prvo jutro nakon sta sam doso, Jutarnji list. Listam, citam vesti, sve skupa slicno kao i kod nas, uobicajene zapetljancije iz domace politike. Kada sam dosao na stranu sa crnom hronikom, pocepao sam se od smeha. Naslov: Maloljetnica silovana u Crikvenici na njenu stetu. Pa na ciju bi stetu bilo, ako ti ga uvale a da ga ti neces? Jedan drugi clanak je isao otprilike ovako: pogledala je kolegu pa je muz pretukao sa metlom i gadjao sa internet stickom. Evo sta je spoj starog i novog, stare i nove tehnologije.

Neko bi me mogao pitati, a i sam sam si postavio to pitanje: je li bolje nama ili njima. Na stranu sta imaju more, kod nas bi rekli: isto s….., drugo pakovanje.

Haos

Svi kazu i svi se slazu da su mladi ljudi generalno dinamicniji, lakse prihvataju promene, s manje problema im se prilagodjavaju i jednostavnije gledaju na sami zivot. Verovatno je tome razlog nedovoljno iskustvo, nedostatak svesti o samome sebi i svetu koji ih okruzuje. Neki to jednostavno nazivaju neozbiljnost. S vremenom postaju ozbiljniji, za ne reci stariji, njihovo iskustvo se nagomilava, hard disk (citaj mozak) postaje sve zasiceniji i pretvaraju se po malo u konzerve, odnosno postaju konzervativni, slabo skloni zivotnim promenama i tesko prihvacajuci tehnoloske i kulturoloske novosti koje drustveni razvoj nosi sa sobom. Svemu tome sigurno doprinosi i samo fizicko zastarevanje koje daje smanjeni osecaj same telesne snage, ali osnova se nalazi u centralnom procesoru (opet citaj mozak). Sve napred receno je s opste tacke gledista, sa svim iznimkama koje potvrdjuju pravilo. Razlikovati izmedju mladoga i staroga je potuno nemoguce, povuci granicu koja bi odredila gde se prelazi u drugi zivotnu dob nema niti nekoga smisla jer je prelazak u stvari postepen.

Sa ulaskom u zrelije godine, a ovdje govorim vec o pubertetu, nasa psiha tezi da stabilizira nasa iskustva i spoznaje, da nam odredi i postavi fiksne tacke, nepromenjive cinjenice za koje se mozemo uhvatiti kada se nadjemo u teskocama. Receno na drugi nacin, covek pocinje traziti sigurnost kao odgovor na poteskoce koje zivot sa sobom dolazi, trazeci psiholosko utociste gde se moze skloniti dok ne prodje mecava.

Sa druge strane, covek je izuzetno znatizeljna zivotinja (da se niko ne uvredi, prema teoriji evolucije, u koju ja verujem, mi smo potekli od njih) i stalno si postavlja pitanja: zasto ovo, ma kako to? U neprestalnoj je potrazi za odgovorima, o prirodi koja ga okruzuje, o ljudima s kojim se odnosi o tome tko je on, zasto je ovde i kamo ide. Ovde cu otvoriti jednu zagradu i izneti moje misljenje o tome kako mi se cini da nove generacije postaju sve manje znatizeljne, da ih sve manje interesira svet koji se nalazio oko njih, zatvorena zagrada. Cinjenica da cesto ne moze naci odgovor na pitanje cini coveka frustriranim, a to mu se ne svidja, pa inzistira na nalazenju odgovora pod svaku cenu. Cesto se radi o odgovorima koji nemaju nikakvu vezu sa realnosti i dok u prvom momentu mogu doneti olaksanje, na duge staze cesto mogu otezati zivot.

Spoznaje predhistorijskog coveka su bile minimalne. Zbog ogromnog utroska vremena na osnovnu aktivnost koja se sastojala u obezbedjivanju hrane i zastiti od elementarnih i ostalih prirodnih nepogoda, njegovo znanje je bilo ograniceno na ta podrucja. U retkim slobodnim trenutcima je promatrao okolinu i postavljao si pitanja. Uzmimo za primer meteoroloske pojave, ili jos preciznije munje: ma odakle one dolaze? Nemajuci na raspolaganju dovoljno svoga ili tudjega iskustva (upravo je razmena tog zivotnog prtljaga odvela prema napred, u civilizirani svet), jedini odgovor koji si je mogao dati je bio metafizicki: netko upravlja svetom. Proslo je puno godina od tada i sada dobro znamo kako nastaju munje, ali ni dan danas nitko ne moze reci kako je sam svet stvoren, pa tako i odgovor nastao pre deset, dvadeset ili vise hiljada godina ostaje isti, t.j nije ni malo evoluirao.

Ma sta je to sta nas stavlja u teskoce, sta cini nasu psihu labilnom pred odredjenim pitanjima, pred nekim dogadjajima? Odgovor je vrlo jednostavan, ali i tesko prihvatljiv vecini stanovnika ovog naseg zelenog planeta. Tesko je prihvatljiv jer u biti nije odgovor. U stvari jeste, ali nam ne nudi nikakvu sigurnost i ne dodaje fiksne tocke u nasem zivotu. Stvar je vrlo jednostavna: nasim svetom i nasim zivotima vlada haos, zakon u kojem nema jakih postulata i pravila. Sve moze biti i ne mora biti, moze se dogoditi, a i ne mora.