Petoletnica

Srce u kamenuKrenuo sam tridesetog jula, 2013. Za par meseci bit će tome 5 godina, 5 lepih leta koja su proletela kao treptaj oka. Sada smo u februaru. Jutros sam se probudio u kćerkinoj sobi i trebalo mi je malo vremena da shvatim zašto se nalazim tu, a ne u svom krevetu. Negde oko 4 ujutro uhvatio me je napad kašlja: malo od prehlade koju vučem sa sobom već treću nedelju, a malo i od pušenja. Probudili se je i žena i počela mi držati predike. Shvatam ja nju. Nije lepo kada te probude iz dubokog sna, ali nije bilo lepo niti meni. Demonstrativno sam pokupio svoje krpe i preselio se u susednu sobu. Kćer je otišla kod neke prijateljice u Nemačku pa je krevet bio na mom raspolaganju. Mogao sam i u primaću, ali je tamo komplicirano jer moram razvući kauč, pa namestiti posteljinu...

Žena ujutro izlazi iz kuće prije mene. Kada sam se probudio osetio sam jaku odbojnost prema odlasku na posao. Sačekao sam 9 sati i nazvao mog doktora. Skoro pa smo prijatelji i nikada mi ne odbija sitne usluge. I ja sam darežljiv prema njemu u određenim situacijama kada ga treba pokriti pred ženom. Objasnim mu da nisam u najboljem stanju i da nemam volje da odem na posao. Otvorio mi je bolovanje. Vratio sam se u krevet, onaj moj jer je aždaja odsutna i dremnuo još sat vremena. Digao sam se i osetio da sam u dosta dobroj formi. Kavica, cigareta, vesti na televiziji. Šta bi sada mogao raditi. Pomislio sam da izađem do trafike i kupim novine, ali je vani kišovito i to me je odbilo. Tako sam se spojio na mrežu. Osetio sam potrebu da ispričam svoju priči i drugima, koji u stvari ne postoje jer ovo niko ne čita.

Otvorim moj Haos i slučajno vidim da je petoletnica stigla. Nije neki veliki rođendan, ali veseli. Prvo mi je palo na pamet da ispečem jednu tortu i stavim na nju 5 svećica. Smijete se? Kada sam bio mlađi znao sam se okušati u kulinarskim zadacima, a jednom prilikom sam spremio i jednu tortu. Nije teško. Otvoriš knjigu s receptima, nađeš nešto što ti se sviđa i za što imaš sastojke u kući i kreneš na posao. Ako imaš volje, odabereš nešto zamršenije pa prvo prođeš u prodavaonu da kupiš ono što nedostaje. Na kraju sam odustao od te ideje; jednostavno nisam imao volje da nešto fizički radim. Počnem ja tako čitati moje literarne pokušaje. Previše grešaka. Uvek kada završim pisanje i prije nego stavim onlajn, pažljivo pročitam: mrzim štamparske greške. Problem je taj što se često čita ono što se očekuje da je napisano, a ne ono šta je stvarno na papiru. Ovde treba pomoć tehnologije.

Znam da svi imaju alate na kompjuteru s kojim kontroliraju gramatiku i ortografiju, ali ja ne spadam u njih. Mora biti da postoji i neki alat onlajn koji mogu besplatno koristiti. Nakon kratke pretrage, manje od 5 minuta, nađem Word Online, od famoznog proizvođača softvera. Može se izabrati bilo koji jezik i kontrola je trenutna, a sve je besplatno. Na žalost, prvo se treba registrirati, a ja mrzim davati vlastite podatke. Tako samo obavio tu formalnost koristeći neki izmišljeni identitet. Ako mi daješ besplatan servis, ne moram ja pristati da me posle bombardiraš s reklamama. Tako propustim kroz kontrolu par starih članaka, samo da bih video gde se nalazim. Katastrofa! Pola teksta je crveno. Onako dobro komunistički. A ja mislio da pristojno pišem.

Kada se ulogiram da stavim ovu priču, nastojati ću da popravim i druge. Verovatno će to zahtevati previše vremena pa ću posao morati podeliti na više dana. Možda će mi moj prijatelj produžiti bolovanje i za sutra, iako ga nastojim ne iskorištavati preko mere. Ja pišem, a svakih pola sata zvoni telefon. Podignem slušalicu, a s druge strane automat. Ja poklopim, ali za pola sata opet zvoni. Odlučim da poslušam šta to snimljeni glas ima da mi kaže. Moja telefonska kompanija me obaveštava da nisam platio prethodni račun. Nemam pojma o tome; za račune se brine žena. Ipak znam gde ih drži i vršim proveru. Ne vidim račun. Automat mi nudi opcije. Ja izaberem da račun nije došao. Kontaktirajte našu komercijalnu službu, naređuje mi ugodan ženski glas s druge strane. To ću ostaviti mojoj boljoj polovini.

Nakon sat vremena, priča se ponavlja. Valjda očekuju da ću odmah zvati. Ja ovo zovem terorizam. Dođe mi da sve prodam i da se preselim u neko zabito selo. Bez struje, bez vode, bez telefona i ostalih tehnoloških napredaka. Nekome su napreci, a mene samo nerviraju. Ja bih to verovatno i uradio, ali žene bi se samo nasmejala da joj saopštim moju ideju. Ona ne bi mogla živeti bez Fejsbuka. A da tražim novu, mislim na bračnu drugaricu, nekako mi se ne da. Opet ruže, bombonjere, izlasci u bioskop. Tko zna da li se to još uvek tako radi?