Kukavice

Evropsko prvenstvo u fudbalu se približava kraju. Večeras se igra prvo polufinale, a sutra je na programu drugo. Na kraju ove nedelje znati ćemo i tko je pobednik, najbolji. Ovo najbolji je jako relativna stvar. Video sam veći broj utakmica i tim koji mi se gotovo najviše svideo je onaj hrvatski. Otvorit ću ovde jednu zagradu: zašto mi navijamo za hrvate, a oni navijaju protiv nas? Mi ih skoro pa volimo ali oni nam ne uzvraćaju ljubav. Kada vidim hrvate ovde u Beogradu, a vide se vrlo često, čini mi se da ih svi gledaju s milim pogledom, kao da su neki amerikanci. Kada se ja nađem negde u Hrvatskoj i kada shvate da sam srbin, ne gledaju me baš jako nežno, na stranu retki izuzetci. Moje objašnjenje je da se oni nas boje i da nas zato mrsko gledaju. Nas je puno, a njih je malo i tako se osećaju ugroženi. Nije baš da smo se mi puno potrudili da ih razuverimo oko toga, ali šta je tu je. Evo da se vratim na fudbal.

Hrvatska reprezentacija je puna talenata i igraju onako po slavenski, s puno mašte. Ono gde su napredovali u odnosu na nas (imamo i mi dobrih igrača) je organizacija kolektiva i volja da se pobedi. Tako je to išlo do osmine finala i tamo je stalo. Utakmica protiv Portugala je jedna od najgorih koju sam video. Portugal je katastrofa od samog početka, a na kraju igraju večeras u polufinalu. Ne bi me puno iznenadilo da na kraju osvoje i samo prvenstvo. Toliko su bili loši da statističku gledano pre ili posle moraju odigrati jednu, dvije dobre utakmice. To se dogodi svako toliko; sećate li se Italije koja je osvojila svetsko prvenstvo 1982. godine? Ronaldo me podseća na našeg Šekularca (možda ga se neko još uvek seća): u prvenstvu je bio uvek jedan od najboljih golgetera, ali za reprezentaciju nije dao gotovo ništa.

Hrvatski tim protiv Portugala nije ličio na samog sebe. Bez mašte, bez volje, sa strahom u kostima; ne razumem od čega (da slučajno ne pobede?). Siguran sam da je njihov trener postavio vrlo opreznu taktiku da bi šta manje riskirao da primi gol. Na taj način je ograničio slobodu fudbalera, njihovo kretanje između linija protivnika, njihovu maštu, jer im je prva misao bila usmerena na ono što je zahtevao trener. I tako se ništa od njihove inicijative nije videlo. Nije ima niti hrabrosti da napravi izmene. Tek u zadnjih 5 minuta je ubacio jednoga koji je donio svežinu i to se odmah videlo: 3 prilike i jedna stativa. Ali su primili i gol i tako su ispali. Izgubili su zbog nedostatka hrabrosti, ili da to kažem grubljim rečima, zbog kukavičluka. Video sam puno izgubljenih utakmica zbog takvog pogrešnog pristupa, pa me ni ova nije puno iznenadila.

Vrlo slična stvar se dogodila i talijanima protiv nemaca. Talijani su definitivno bili lošiji, iako ni nemci nisu briljirali. Talijani su uspeli izjednačiti dobivši na poklon penal zbog glupog igranja rukom u kaznenom prostoru nemačkog braniča. Krenuli su produžeci. Videlo se iz aviona da jedan od talijanskih napadača više nema snage i da je potpuno nekoristan za tim. Sada će ga trener zameniti. A ne, trener nema hrabrosti za to jer se boji da bi to moglo poremetiti postavu na terenu i da bi stvari mogle krenuti na gore. Daj, budi malo optimista, možda krene na bolje. I stvarno zadnjih 5 minuta izvrši tu izmenu i Italija počne konačno igrati i stvori čak i neku priliku, ali je kasno. O pobedniku odlučuju penali. Kada si na to došao, nemaš što očekivati; to je jednostavno lutrija. Video sam najbolje igrače sveta koji su promašivali odlučujuće udarce s bele tačke.

U sportu, kao i u životu, treba imati hrabrosti. Ne kažu naši stari bez vraga da sreća prati hrabre. Za kukavice nema mesta u prvim linijama.