Sreda, Avgust 02, 2017

Oblaci

Na horizontu se prostiru oblaci. Ispod njih zaobljeni vrhovi zelenih brežuljaka. Izgleda kao da drveće češka oblake sa svojim granama. Predaleko sam da bih tako nešto video, ali moja mašta radi i zamišlja stvari, one tajanstvene koje se ne mogu videti. Iznad svega je plavo nebo. Prostire se u beskonačnost. Čestice vazduha koje me okružuju su možda pre neki dan bile u Japanu, a danas su ovde. Japanci i ja udišemo i izdišemo isti kiseonik, bar svako toliko. Svi smo povezani. Gledam na sat. Oni sada spavaju, osim onih koji su na dužnosti ili koji pate od nesanice. Neki snivaju lepe snove, drugi imaju noćne more, a većina od njih ne sanja, ili se ničega ne seća kada se probudi. To je i moj slučaj.

Jutros je bilo drukčije. Probudio sam se u znoju. U sobi je bilo vruće, ali je znoj bio hladan. Sanjao sam nešto ružno, ali se ne sećam šta. U meni je ostao samo teskoban osećaj. Otišao sam do kupatila i umio se u nadi da će mi oterati teskobu. Nije pomoglo. Obukao sam se i pogledao kroz prozor. Pogled je bio isti kao i jučer. Ništa se nije promenilo. Skuvao sam čaj. Nisam bio gladan, ali imam naviku da se nateram da nešto pojedem ujutro. Jednom sam, dok sam išao na posao, pao u nesvest u autobusu. Ništa strašno, ali sam zaključio da je uzrok nedostatak energije u telu. Godinama sam preskakao prvi dnevni obrok. Godine su prolazile. Teško je čoveku priznati, ali se stvari menjaju. Ono šta se lako podnese s dvadeset godina, može stvarati poteškoće s pedeset.

Danas mi je rođendan. Pedeset i osmi. Puno ili malo? I jedno i drugo, zavisi kako se gleda. Puno njih počinje osećati godine već kada navrše četrdesetu. Nekima je granica 50. Meni se čini da nemam granice. Meni je uvek danas. Nisam od onih koji se sa setom sećaju kada su bili mladi. To je samo jedan dio života. Nakon toga dođe srednja dob, a zatim starost. Ja bih se još uvek svrstao u ovu srednju grupu. Život se puno promenio u odnosu na davna vremena. Malo ljudi radi teške fizičke poslove, gotovo svi imaju dovoljno za jesti, a i medicina je jako napredovala. Živi se puno duže i lakše, gledajući s fizičke strane. Da li smo sretniji? To je teško ustanoviti. Materijalni standard je lako izmeriti, ali duhovni je neizmerljiv. On je najvažniji, bar ja tako mislim.

Uz čaj sam pojeo jednu krišku hleba s pekmezom: dečija radost. Obukao sam se i izašao. Seo sam u mog stojadina i upalio ga. Motor je proradio kod prvog okretanja ključa. Pitate se tko još danas vozi te krntije? Imam ja i novog Pežoa, ali mi je žao demolirati ovog starca. Koristim ga gotovo eksluzivno kada sam depresivan. Nekako mi pomaže da mi se vrati dobro raspoloženje. Možda su u pitanju sećanja koja mi navrnu kada sednem u njega. Primetio sam kontradikciju: gore govorim o tome da je uvek danas, a ovde tonem u nostalgiju. Protuslovlje je važna karakteristika naših života i ja ga prihvatam.

Danas sam uzeo slobodan dan u uredu. Tamo svi znaju sve o svakome. Tako znaju i da mi je danas rođendan. Već je jučer počelo: gde nas vodiš sutra nakon posla. Razočaranje je izgledalo iskreno kada sam rekao da me neće biti. Besplatno piće i zabadanje nosa u tuđe stvari su previše privlačni. Nisam ima plan o tome kako i gde provesti dan. Na kraju sam odlučio da krenem na istok. Onako simbolički, prema suncu (koje je već bilo prilično visoko). Dok sam vozio kroz okolne voćnjake, kroz glavu mi je prošla ideja: mogao bih otići u Rumuniju i tamo zatražiti politički azil. Možete zamisliti naslov u novinama: "Srbin traži politički azil u Rumuniji". Ovakve gluposti mi često prolaze kroz glavu. Mislim da su važan faktor održavanja mentalnog zdravlja. Šta se više glupira, to se manje ludi.

Bauljao sam okolo bez cilja, onako da mi prođe vreme, kao iz jedne stare pesme koje se još uvek dobro sećam. Za ručak sam stao kraj jednog kioska i pojeo burek s jogurtom; po bosanski. Bosanci su mi se uvek sviđali. Imali su tešku istoriju i morali su život uzeti s neozbiljne strane da bi preživeli. Osećam da i ja imam njihovih gena u krvi. Onda sam parkirao kraj ceste jer sam video jedan puteljak. Nisam znao kuda vodi. Evo me sada na vrhu brda kako promatram panoramu, mešanu: oblaci, zelena polja, brda, dio vedrog neba, zrake sunca. Sve su tu, metafore života. Pozitivne ili negativne, ovisi kako se uzmu.

 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me