Ponedeljak, Decembar 01, 2014

Danas

DevojkaDanas je lep dan, sunce greje sve u sesnaest; izgleda vise leto nego pocetak proleca. Jednom davno, dok sam jos bio mlad i poletan, ovaj period godine je inspirirao moju pesnicku mastu, pa sam tako slozio sledecu pesmicu za decu:

Stiglo nam je prolece, nema vise zime
Samo sunce seje s nebeske visine
A decica mala igraju se vani
Jer su za njih nastupili najstrecniji dani.

Bora bi verovatno rekao: il’ je pesnik, il’ bolesnik. Da vam budem iskren, kada sam je sklopio nije mi ni izgledala tako lose, a ako gledam sa decijeg stanovista, cini mi se da i danas moze proci. Gde sam ono stao i sta sam mislio reci kada mi je ovo secanje na stare dane doslo u prvi plan? Ha, hteo sam podvuci da se u ovo doba godine budi cela priroda i njeni stanovnici. Hormoni pocinju na veliko raditi, pogotovo kod muskog dela stanovnistva. Sekice se pocinju skidati iz teskih zimskih kaputa i stavljaju na sebe uske, pripijene majicice i kratke suknjice, pa se nasa, mislim muska masta poigrava s njihovim telima. Kako pupaju vocke i cvece, tako i mi pocinjemo pupati, rasti, sve vise, a nasa zelja trazi zadovoljenje.

Hi, hi, skoro pa ce ovo postati moj erotski dnevnik, haotican kao i sve drugo. Jutros sam putovao u vozu. Prepun putnika, ogromna guzva, ali mi se posrecilo i uspeo sam naci jedno slobodno mesto da sednem i odmorim noge. Preko puta mene jedna slatka curica od recimo 23 do 25 godina. Lice predivno, bela bluzica lagano raskopcana i naziru se prsa, cvrsta i pozeljnja. Bradavice lagano podignute. Mama mia, kako bi rekli talijanci, ovo bi trebalo zabraniti. Celo vreme sam se meskoljio na sedistu da bih zauzeo bolji polozaj koji bi mi omogucio da bolje uzivam u ovoj lepoti koja se ne vidi svaki dan. Kao fol sam prelistavao novine, ali je sva moja paznja bila usmerena prema njoj. Moji prastari instinkti su se probudili, zelja da se spari sa supretnim polom je postala ogromna i gotovo bolna.

Kada je izasla na sledecoj stanici, zatvorio sam novine i sklopio oci, vizualizirajuci prethodnu scenu i dalje uzivajuci u njoj. Sada je popodne, sedim u uredu i pisem ovaj clanak jer nemam volje da nesto pocnem raditi. Jutrasnji prizor mi je i dalje ziv i stvaran pred ocima i ne uspevam se odvrgnuti od tih misli. Osecam se kao na sedmom nebu, eto koliko malo nedostaje coveku da bude zadovoljan, srecan, opusten, da misli kako je ova realnost prekrasna. Nije mi pokvario raspolozenje cak ni moj sef, koji mi ide na onu stvar, koji me je kritizirao jer jedna stvar nije napravljena u dogovorenom vremenu. Zaboravio je da bi se napravio posao moram prvo imati input, koji mi je on trebao dati, a nije. To je kao da od pekara ocekujes hleb, a nisi mu dao brasno. Znao on dobro da je krivnja njegova, ali mu je valjda lakse da izgrdi nekoga iz svoje ekipe. Jadnik, danas sam mu oprostio, iz dubine duse. Da budem precizan, uvek mu oprostim, po definiciji; on je boss, ali ga u sebi posaljem na sva ona uobicajena i neuobicajena mesta.

[Odgovori]

Izgledas mi kao manijak.

Comment by sami (12/02/2014 15:12)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me