Hladna zima

Ova zima je hladnija u odnosu na prethodne tri, četiri; to je najviše koliko se mogu setiti u natrag. Dobro će doći jer će hladnoća poubijati muhe, komarce i drugu gamad koja nas napada u letnjem razdoblju. Bilo je malo i snega, onog koji nam je došao iz Rusije, ali u odnosu na prošla vremena to je ništa. Ja sam detinjstvo provodio kod babe u Vojvodini, prije puno, puno godina. Letnji i zimski raspusti su uvek bili moje veliko veselje. Znao sam da će me moji poslati na selo i to me je jako veselilo. Po zimi snega nije nikada nedostajalo. Od hladnoće su cvokotali zubi, a kada bi zapuvala i košava, bilo je najpametnije ne izlaziti iz kuće. Ni u kući nije bilo previše toplo. Staro zdanje od cigli u kojih je umešana slama. Izolacija gotovo nikakva. U početku su se baba i deda grejali s jednom zidanom peći: nalazila se je u spavaćoj, ali se je ložilo iz kuhinje; tako je grejala obe prostorije.

Posle je deda zaključio da troše previše drva i da je nekorisno grijati spavaću u kojoj se nalazila jer u njoj nikada nije bilo nikoga, osim mene u vreme školskog raspusta. Njih dvoje su spavali u drugoj sobi. Tako je srušena zidana peć i ostala je samo ona železna u kuhinji, koja je služila i za kuvanje. Ja bih obukao pidžamu u kuhinji i utrčao u spavaću, nastojeći se što pre zavući pod dunju. Prvi dodir je bio strava: krevet je bio hladan kao ledara. Posle bih se brzo zagrejao jer je dunja bila ona prava, s guščjim perjem. U sobi je bilo toliko hladno da sam glavu uvek zavlačio pod pokrivač. I ujutro je bio problem: izaći iz toplog kreveta i pretrčati do kuhinje. Tamo bi me čekao uobičajeno doručak; bela kava s udrobljenim starim kruhom. U ta vremene ništa se nije bacalo. Vruća bela kava me je vraćala u život i spremala za igre i zabavu tog dana. Bila su to lepa vremena. Tamo sam se prvi puta zaljubio, naučio voziti bicikl, stekao puno novih prijatelja i uživao u bezbrižno provedenim danima. Prestao sam odlaziti kod babe kada sam počeo pohađeti srednju školu. Upisao sam se u izviđače i s njima sam provodio letnje praznike. Interesi su postali drukčiji, baba i deda su ostarili, i tako je završio taj period mog života, jedan od najlepših.

Gde ja zaglavih u prošlosti, s nostalgijom. Ovo su već vidljivi znaci prekomjernih godina koje počinjem nositi na mojim leđima. Ali je i beg od današnjih dana koji malo toga lepoga donose. Opći je osećaj da je svake godine sve gore, da se teže i lošije živi, i da perspektiva postaje sve tamnija. Ovo poslednje jako uteče na ljude koji imaju decu: za nove generacije jedini izlaz prema nekom sretnijem životu je inostranstvo. Tako, dok drugi dolaze, ili bar prolaze kroz našu zemlju, mi je sami napuštamo jer je previše despotska i depresivna. Pogledam dnevnik par minuta i tražim neki kanal gde su sadržaji lakši: sve mi je ovo postalo teško probavljivo. Kako mi se politika u biti sviđa, u zadnje vreme sam koncentrisao moju pažnju na događanja u Venezueli. Jadni ljudi, to je prva ljudska, hrišćanska pomisao koja mi dođe. Onda se setim i one druge izreke: svako ima ono šta zaslužuje. Ne poznajem njihove ljude, niti njihovu situaciju, osim onoga šta se vidi na televiziji, ali loše stvari ne dolaze same po sebi. Ne podržavam teoriju da ih Svevišnji kažnjava, ali je naše danas rezultat našeg jučer, a to niko ne može negirati.

Venezuela mi se sviđa: ima dobro klimu (sada je tamo toplo, dok se mi ovde smrzavamo) i najlepše žene na svetu. Koliko se sećam, trećina najlepših žena koje su izabrane za mis sveta su iz Venezuele. Uz to imaju i velika nalazišta nafte: 50% onoga što crpe iz zemlje ide u Sjedinjene Američke Države. Eto zašto se oni mešaju u ono u što ne bi trebali: gledaju svoj interes (to je u redu), ne vodeći računa o interesu drugih (to je već antipatično, ali tipično za Amerikance). Međunarodno pravo zabranjuje mešanje u unutrašnje stvari druge države, ali to na kraju uvek postane stvar interpretacije. S druge strane, ne priznati legitimno izabranog predsednika je jednostavno nepošteno. Zapadnjacima je demokratija u redu dok su na vlasti oni koji njima odgovaraju; u suprotnom lako promene definiciju same reči. U celoj ovoj priči je zanimljiv stav Italije, koja se je suprostavila mišljenju zapadnog bloka. Talijanu su čudan narod, meni vrlo simpatičan, ali mi se njihove vlade retko sviđaju. Evo jednom da urade nešto kako treba, bar kako ja mislim o tom problemu.

Običaj mi je da prije objavljivanja članka, prvo napravim pauzu, da mi se još malo razbistre ideje. Tako sam si skuvao kafu i zapalio jednu škiju (imam prijatelja iz Hercegovine koji me opskrbljuje). Žena ne dozvoljava da pušim u stanu, pa zato moram na balkon. Ona kaže da kašljem od pušenja, a ja tvrdim da je to od prehlade koju navučem na balkonu: na kraju je uvek tačna njena teorija.