Jedno popodne u parku

Velika krošnja bukve nadvija se iznad drvene klupe na kojoj sedim. Vrlo je toplo pa ni velika senka koju drvo baca na mene ne pomaže previše. Trava je još uvek zelena jer su kišni oblaci zadnjih dana redovno posećivali ovo mesto i zalivali zelenilo parka. Na nekih 50 koraka od mene prolazi cesta, od onih lokalnih koje vode u nastambe. Potpuno je prazna. Osim laganog treperanja lišća uzrokovanog malim povetarcem, gotovo ništa se ne čuje. Tu i tamo prozuji kakav insekt. Tko zna šta radi? Zbog čega leti i gde ide? Pitanja su mnogobrojna, odgovori gotovo uvek nedostaju. Spuštam pogled prema tlu. Na levoj strani od moje desne cipele se formirala reka mravi. Dok jedni idu u jednom smeru, drugi se već vraćaju, ili je obrnuto. Pitam se da li oni vide? Često se međusobno sudaraju i nakon toga menjaju smer i mimoilaze se. Tri, četiri kubična milimetra, a život unutra je stvaran, i te kako. Čudo! Ali ja u čuda ne verujem. Pogotovo ona koja su nametnuta od nekog drugog, od nepoznatog, po meni izmišljenog kreatora.

Stvar je komplicirana i to nam ne daje mira. Želimo sve znati, imati sva pojašnjenja u vezi s onim šta nam nije bistro. I upravo zbog toga često patimo, u sebi. Zanimljivo je kako nam mozak uvek radi, nešto obrađuje, kakvu informaciju, izmišlja i mašta, ali nikada ne miruje. Koji puta je ta njegova aktivnost ugodna, a koji puta vrlo neugodna. Najgore je to šta ga je teško kontrolirati. Pokušaš odagnati neke misli, obično one tamne boje, ali one neće da odu. Na trenutak ih savladaš i već slaviš pobedu, ali se one neumitno vraćaja, i muče nas još više nego pre toga. Skoro pa bi vredilo pokušati s šljemom, da nam ništa ne padne na pamet (zato ga policajci nose). Pa i kada spavamo, celebralna aktivnost se ne smanjuje. Snovi, koji puta lepi, koji puta užasni, noćne more kojih se ponekad sećamo i puno dana nakon što su se dogodile.

Struja vazduha se iznenada pojačava i osećam ugodu. Telo se neočekivano opušta i izlazi iz grča uzrokovanog visokom temperaturom. Jedna šaka baka sleće na moju podlanicu. Šeta se gore, dole. U jednom trenutku raširi krila i pomislim da će odlepršati. Samo je malo promahala, verovatno da se rashladi. Nastavlja put prema gore. Prelazi s moje kože na majicu. Ugodno mi je promatrati njenu šetnju. Koncentriran sam na njene pokrete i ne dolaze mi nikakve čudne misli. Moje uho začuje tonove neke pesme. Neko je upalio radio, ili neko drugo zvučno sredstvo. Vazduhom se prostiru note neke pesme, ne sećam se naslova, Olivere Katarine. Glas joj je jedinstven i ne može se pogrešiti u propoznavanju. Verovatno je neki penzioner ili penzionerka, odlučio da se podseti mladih dana i da odagna nostalgiju. Greška! Ovako mu samo više dolazi. Tražim krajičkom oka gde je završila šaka baka. Ne vidim je. Možda se uplašila od muzike. U početku je bila vrlo tiha, ali se onda pojačala, mislim na muziku. Verovatno je čovek potaknut emocijama okrenuo dugme za jačinu.

Tri paragrafa. Bilo bi zgodno da dodam još dva, otprilike iste dužine. Ima jedno biće koje ceni dužinu, a ja cenim njega. Nemojte krivo razumeti, biće nije ženskog roda. Počinje mi biti dosadno a i klupa mi nekako postaje tvrda. Svako toliko se promeškoljim i promenim poziciju da bih odagnao bol koji se pojavljuje u donjem delu leđa. Rano je popodne, zato je sve ovako mirno i tiho. Većina ljudi je na poslu, a oni koji su kod kuće verovatno odmaraju posle ručka. Nikome se ne da izaći zbog topline, iako ako nemaš rashladni aparat, ni u stanu nije bolje. Ovisi o tome kako je orjentiran, na jug ili sever. Ako sunce greje direktno celi dana dođe se i na preko 30 stepeni. Mravi su i dalje zaposleni i neumorno marširaju. Staza se nije promenila; uvek je ista. Kako im ne dojadi? Nama ljudskim bićima sve dojadi, i to vrlo brzo. Šta bi bilo od nas da nas neko pretvori u mrave. Iskočili bi iz kože. Netko je bio rekao: šta se može.

Oglašava se moj mobilini. Mrzim tu spravu, ali bez nje ne možeš živeti u današnjem svetu. Ja još uvek imam stari model Nokije. Za ove nove, smartfonove, ne želim ni da čujem. Svi mi objašnjavaju kako su super i nastoje da me ubede da uzmem jednog i ja. Tako mogu komunicirati s drugima preko mreže, mogu videti najnovije vesti i kolika je temperatura vani. Da vidim ovo zadnje, strefio bi me šlag. Čitam poruku od žene. Saopštava mi da će se malo zadržati posle posla s jednom prijateljicom. Uz to me informira da ću u frižideru naći punjenu papriku koju trebam samo podgrejati za večeru (napravila ju je dan prije, da ne bi ispalo da se ne brine za muža). Predlaže mi da si skuham i krumpir. Ne pada mi na pamet. Kupit ću si friškog hleba i to mi je dovoljno. Već to što moram podgrejati papriku me je komplicirano. Odgovaramo joj da sam sve shvati, da se ne treba brinuti za mene i da se dobro provede. Mravi su i dalje u pokretu.