Haos

Mir

 

Letnje grejanje

Kuda ide ovaj svet

 

Talibani

Otišao sam na godišnji s virusom, a kada sam se vratio našao sam talibane. Vidi se da je virus izašao iz mode i da nikoga više ne interesira. Sećam se prošle godine. Nikad lepši godišnji. U sred augusta ceste prazne, na plaži mesta koliko hoćeš, po gradovima nema gužve i možeš sesti gde ti je volja. Sve zasluga virusa. Ljudi se uplašili i ostali doma, a ja uživao. Situacija je bila puno bolja nego ove godine u isto vreme, ali su ljudi bili u strahu. Sada su ih ubedili da se vakcinišu i da više nisu u opasnosti, a ljudi naivni i padaju na sve šta im se servira. Ne primećuju da su brojevi puno gori nego pre godinu dana. Ove godine sam se načekao po kolonama na cesti, graničnim prelazima i naplatnim kućicama. Automobila kao salate, svugde. Nemaš gde niti parkirati, pa čak i ako bi hteo plaćeno parkiranje. Na plaži nema mesta ni za mali jastučić, a kamoli za peškir i suncobran. Ja bez suncobrana ne idem nigde: volim more, ali ne volim biti na suncu. Peče me i nije mi ugodno. Zato uvek nosim taj letnji kišobran koji stvara bar nekakvu senu u koju se mogu sakriti od užarenih zraka sunca. Moja ovogodišnja želja je da se vrati stara varijanta; ova nova, indijska, više nikoga ne plaši, pa ja ne mogu uživati u odmoru.

Dok se odmaram ne gledam televiziju, ne čitam novine, a pametni telefon nemam i nikada nisam imao, pa se niti preko njega ne informišem. Hajde, da budem iskren, koji puta upalim radijo u autu pa poslušam vesti. Tako sam u realnom vremenu, kako se to danas uobičava kazati, čuo da su talibani osvojili celu zemlju u samo nekih 10 dana. Ne sećam se kako je išlo s okupacijom Afganistana pre 20 godina, ali sam siguran da je okupatorima trebalo više od toga. Čuo sam američkog predsednika, onog plačljivog, kako tvrdi da su dali sve regularnim snagama: obuku, oružje i plaće, ali da im nisu mogli dati volju da brane svoju državu. Posle sam čuo da regularna vojska par meseci nije dobivala plaću (na kraju je puno njih dezertiralo, a čak su neki prešli na suprotnu stranu), da su se o održavanju oružja brinuli Ameri i kada su oni počeli odlaziti nitko više nije znao kako da osposobi helikoptere. Talibani su potplatili generale i pukovnike, i kada je došao njihov red jednostavno su se ušetali u Kabul, glavni grad, bez muke i bez ikakvog otpora. Šta sada tamo rade, nisam baš siguran. Ima raznih vesti o tome i ja ne znam kome više da verujem.

Da se vratim na američkog predsednika, onog plačljivog. Vole bih znati da li su mu suze onako spontano potekle ili su ga savetnici tako savetovali, da bi pridobio Amerikance. U biti ne znam koja je varijanta od ove dve gora. Prva pokazuje slabost osobe, a druga ukazuje na pokvarenost i neiskrenost iste te osobe, odnosno politike kao takve. U vreme atentata na aerodromu i njegovog govora već sam bio kod kuće, pa sam sve to direktno pratio na televiziji. Nisam njegov ljubitelj, ali mi ga je nekako bilo žao. Stari čovek koji javno plače; nije lep prizor. U stvari sam malo razmišljao o tome i na neki način mi nije jasno zašto ga okrivljuju. Sprečiti atentat nije lako, ako ne znaš da se sprema. Nije da atentatori daju oglas u novine i kažu kada i gde će to napraviti. Ni vidim ni gde je njegova odgovornost u svemu tome; odgovorniji su oni od obaveštajnih i sigurnosnih službi. Još jedna, stvar: celi taj događaj mi nekako ne miriše baš lepo ni u vezi s drugim stvarima. Prvo je bila jedna autobomba i jedan kamikaza, onda dva kamikaze i na kraju samo jedan. Jedan koji uspije ubiti 200 ljudi, to mi je malo čudno. Čak mi pada na pamet da je sve to nekako izrežirano, ne znam zašto i kako, ali imam neki predosećaj u vezi s time.

Ono šta mi se zgadilo kod Bidena je njegova naknadna izjava da će ubiti odgovorne za atentat. Kada sam video vest na našoj televiziji, nisam mogao verovati: sigurno su krivo preveli. Otišao sam na američke novine da proverima i u njegovoj originalnoj izjavi stoji reč ubiti. Da je rekao uhvatiti i kazniti, hajde, to je normalno; krivi su za puno izgubljenih života. Ali upotrebiti reč ubiti, onako javno, pred novinarima i celim svetom... Koliko sam shvatio on je prilično veliki hrišćanin, a hrišćani ne ubijaju ljude, bar ako imalo drže do onoga šta je Hrist rekao i poučavao. Čini mi se kao da ga je napustila pamet i da trabunja. To je vrlo opasno stanje; ipak je on predsednik jedne od najmoćnijih država na svetu, pa kada bi hteo da ubije tamo neke teroriste, nisam baš siguran da mu ne bi moglo pasti na pamet i da baci bombu, onu jaku, na kakvu državu koja mu je nešto krivo učinila. Još me jedna stvar u svoj ovoj priči zaintrigirala: kako misli da ubije kamikazu?

Vakcina za sve

U ovom našem malom i skromnom životu nema mnogo čvrstih tački na koje bi se mogli osloniti. Neki je traže u ljubavi, drugi u religiji, ima i onih koji je nastoje otkriti na dnu čaše, po mogućnosti pune, ali retko tko je uspe pronaći. Ipak jedna postoji. Sigurna i stalna, čvrsta kao stena i nikada ne nedostaje. Možete je naći u naslovu ovog mog dnevnika. Haos je uvek tu i u njega se možeš sto odsto pouzdati. Vezan je na sve delove našeg postojanja i neizbežan je. Upravo živimo u vremenima kada je još jače uzeo maha nego inače. Dosta je da izađete na ulicu i vidite sve one ljude s maskama na licu. Prvo se nameće pitanje da li su svi postali banditi? Druga ideja je da se svi skrivaju od nekoga i da svi žele sačuvati svoju privatnost. Kada ih vidim, ja se iza moje maske počnem smejati: ne znam zašto, ali me to zabavlja.

Da li bi hteo kinesku ili rusku vakcinu? Opet mi nude neki naizgled izbor, koji to možda baš i nije. Budući malo ruskoga znam, a sa kineskim sam na nuli (greška, u budućnosti će kineski biti puno značajniji i rašireniji), skoro bih hteo Sputnik. Ali... Šta ima unutra? Je li to sigurno? Ma nema ništa sigurno, a pouzdanost je garantovana: pa to su rekli i oni koji odobravaju lekove. Znam ja to, a znam i da se tu vrti puno para, a i ovima koji odobravaju pare nisu mrske. Nekako nam svima izgleda da je to jedina nada, jedini spas od ove pošasti. Ni moja razmišljanja nisu daleko od takvog gledišta, ali me ova naša civilizacija plaši, pogotovo njen, po meni nekontrolisani razvoj i napredak. Izmisliti, proizvesti i primeniti vakcinu u manje od 10 meseci je strahovita stvar. Svi se busaju u prsa kako su to brzo i dobro obavili. Oko reči brzo se nema šta primetiti, ali da li je dobro? Nisam ja jedini koji ima određenih sumnji oko toga. Ima i puno stručnjaka koji nešto znaju o tom području koji iskazuju veliki skepticizam.

U igri je toliko puno para da sam potpuno siguran da ima puno njih s doktoratima i profesorskim katedrama koji su spremni da slažu ili izostave dio istine kako bi i oni malo napunili džepove. Kako će se osećati koji se vakcinišu za 3 meseca, za 2 godine ili za 10 godina, tko to sa sigurnošću može reći. Ja smatram da nitko ne može isključiti mogućnost nepredviđenih problema koji jedan takav novi lek, o kojem gotovo ništa ne znamo i s kojim nemamo nikakva iskustva može izazvati u budućnosti. Dovoljno je izgubiti malo vremena u pretrazi na Internetu da se vidi koja je neverovatna količina lekova povučena iz opticaja u zadnjih deset godina zbog neželjenih posledica. Mnoge posledice su se pojavile nakon više godina od stavljanja leka u prodaju. Ako pratite rad apotekarskih agencije koje odobravaju ove vakcine, videćete da io one stavljaju na stol problem nedovoljnog broja ispitanika, u nedovoljnog istraživanja posledica po raznim starosnim grupama. Neke su odobrene samo do određene dobi života, jer nema podataka o njihovom delovanju na starije osobe (na žalost, ja sam već u toj gornjoj grupi). Ono šta me održava u mladosti su investicije Forex s kojima se i dan danas bavim

Ja sam odlučio da se prije leta ne želim vakcinisati: vrlo je verovatno da neću imati niti priliku. Nakon toga, kada se počnu sticati određena iskustva i eventualno izađu na videlo problemi, ću odlučiti o tome kako proslediti. U početku sam izneo ovo moje razmišljanje i nekim prijateljima i u dva slučaja samo šta me nisu pretukli (preterujem po uzoru na naše političare kako bih stekao više sledbenika). Pa ti si neodgovoran! Ti si egoist! Ako se ti ne vakcinišeš, onda i mene izlažeš opasnosti. Svi oni koji su protiv vakcine su neprijatelji naroda. Bila je jedna još slikovitija, od onih lepih narodnih, od jednog čoveka s kojim sam svojedobno služio vojni rok, ali ću je iz pristojnosti ispustiti. Shvatam njihovo rezonovanje, ali ne mogu razumeti njihovu agresivnost. U stvari je mogu i razumeti, ali je ne prihvatam. Pa valjda i ja imam pravo na neko svoje viđenje. Oni koji to negiraju otvaraju širom vrata totalitarnim režimima. Mi smo se na to već odavno navikli, ali bih ja ipak volio da tu bude i malo slobode.

Moja žena se upravo vratila kući. Bila je na ručku sa dve prijateljice, a nakon toga, kada je već u gradu, je otišla u šoping. Dokaz su dve kese od hartije (ona je ekološki savesna) u rukama. U novčaniku sada nedostaje pokoji komad hartije, ali ćemo već nekako preživeti i to. Par pantalona i jedne cipele; ne stoje joj loše. Dobre je volje (eto zašto žene idu u šoping ili kod frizera), pa se nadam da će večera biti dobra. Najavila je viršle i kiselo zelje. Bile bi bolje kobasice, ali ona kaže da sadrže previše holesterola, a i da su previše kalorične. Ona uvek ima pravo.

Novi stan

 

Virusi

Vi Rusi ste baš neki poseban narod. Kod nas se kaže da vas ima ko Rusa, jer ste mnogobrojni, a vaše mnoštvo izaziva strah kod onih koji su manji od vas. Takva nekakva situacija je svojedobno bila prisutna i na ovim našim područjima. Nas je puno, a oni drugi su malobrojni. Nama su iz razno raznih razloga dragi, nije mi uvek jasno zašto, ali oni nam ne uzvraćaju pozitivne, gotovo ljubavne osećaje koje im mi šaljemo. Jeste da se zna dogoditi da kada nekoga puno voliš, stisneš previše u zagrljaj i on počne imate problema s disanjem, a ako si preterao možeš ga i ugušiti. Pa pusti ga na miru, nije ti ništa napravio. Zašto su oni tako bojažljivi? Pa u stvari sam dao odgovor u prethodnoj rečenici: boje nas se, nas i naše ljubavi. Ona koji puta zna biti preterana pa se ljubljena strane ne oseća najbolje. Tko je sada tu u krivu, a tko u pravu, zavisi od onoga koji prosuđuje stanje. U stvari je sve to relativno i ovisi od tačke gledišta. Ako gledaš iz daleka, čini ti se malo, ali kada se približiš vidiš da je u stvari veliko. Ni Ivo Andrić ne bi ovako nešto pametno i filozofski uspio da izrazi bolje od mene, vašeg omiljenog vebmastera.

Izvinite, ali kada krenem otkažu mi kočnice i ne znam stati. Prsti ritmično kucaju pa tastaturi, a pogled prati slova koja se pojavljuju na ekranu. Sve to u meni izaziva neki čudan osećaj svemoći, kao da ja mogu promeniti i urediti svet s mojim pisanjem, s mojim idejama. Krenuo sam s idejom da pišemo o novom korona virusu. Novine i televizija su puni vesti o tome pa sam se i ja hteo pridružiti. Domaće vesti već godinama ne pratim. U stvari to baš nije istina, više bi se moglo reći da ih izbegavam. Kada ih čujem, moj probavni sistem počinje da ima problema, pa da bih to smanjio trgnem jednu ljutu. Eto kako ljudi postaju pijanci: zahvaljujući našim vrlim političarima i njihovoj politici koju provode (ili ne provode) na ovim područjima. Kako je virus svetska stvar, to mi manje izaziva osip. Već se čuju komentari da nas ni novi korona virus neće. Ne želi da ima ništa s našom krvi i s našim genima: boji se da će se zaraziti. Ono šta mi se sviđa kod naših ljudi je smisao za humor. Već je izašlo puno zafrkancija na ovu temu. Ako osetiš simptome novog virusa, ne idi na hitnu pomoć, Idi kod onih koje ne podnosiš. Ha, ha!

Danas je stigla vest da su naše komšije Hrvati dobili prvog zaraženog mladića. Čudno mi je da korona nema isti strah i od njih, ali izgleda da ih malo više uzima u obzir. Mladić je bio u jednoj finoj zemlji, Italiji, i u jednom lepom gradu, Milanu. Talijani vole Hrvate, pa su mu tako dali besplatni suvenir. Tako, kada se vrati kućo, će mu ostati u sećanju boravak u toj talijanskoj metropoli. Čudna je to zemlja. Jedna od najrazvijenijih u svetu, poznata po odličnoj kuhinji, vrhunskoj modi i fantastičnim sportskim automobilima. Ipak, izgleda da tamo nešto ne funkcionira. Nekada su im vlade padale svaka 3 meseca. Sada im traju duže, ali se ne čini da vladaju bolje. U Evropskoj zajednici, gledajući razne statistike, oni su prilično loše plasirani. Za dobre stvari su na dnu lestvice, a za one loše su na vrhu. Kada je u pitanju broj zaraženih, u par dana su preskočili sve druge evropske zemlja. Ma šta kažem preskočili: jako su ih nadmašili. Kada svi skupa zbroje svoje oboljele, niti se ne približavaju Talijanima.

Iza Kine i Južne Koreje, oni su treća zemlja na celoj kugli zemaljskoj. Nitko im nije ravan. Oni se hvale s tim jer kažu da imaju puno zaraženih zato šta ih traže i rade im testove. Po njima, u drugim zemljama nisu tako vredni i jednostavno ne uspevaju naći one koji su nosioci virusa. Kada malo razmislim o toj njihovoj logici, zaključujem da će na kraju priče svima drugima biti puno gore nego njima, ako oni imaju pravo s onim šta tvrde.

Danas sam pročitao još jednu zabavnu vest. Zamenik ministra za zdravlje Irana je oboleo od korona virusa. Znači da i političari mogu da obole od neke zaraze. Ja sam uvek mislio da su oni imuni na sve. To mi daje nadu, a i malu želju da korona promeni mišljenje i poseti i nas, pa da vidimo ove naše mahere. Boleštine su higijena prirode. Na taj način se natura brani od parazita, od nekorisnih stvorenja i pokvarenih političara.

Sve naopako

Za one koji nisu jako obrazovani, i koji ne poznaju puno stranih reči, reč haos bi mogla potencijalno biti nepoznata. Kako ja želim da pišem za ceo narod, uključujući i one bez školske spreme i koji nemaju baš bogat rečnik, naslovio sam ovaj tekst sa sinonimom reči haos. Kada se kaže da je sve naopako, to je to - haos. U stvari je još gore: gledajući službenu definiciju, u haosu, koji je niz slučajnih događaja, mogu se imati i dobre stvari, dok je situacija sve naopako totalno negativna i teško podnošljiva od subjekta koji je podvrgnut tom stanju. Hajde da ispadne da je ovo kao da ja pričam s vama. Ispričavam se zbog ove stanke od sat vremena. Morao sam na poštu da platim račun za gas.

Uđem u poštanski ured i uzmem broj: 108. Pogledam na semafor i vidim da procesiraju tek 91. Sedamnaest brojeva čekanja! Kako ovde često prolazim da bi platio neke račune, iz mog iskustva 17 brojeva se može odužiti i na sat vremena. Na sreću, ovaj puta je išlo puno brže. Puno brojeva je preskočeno jer su ljudi uzeli papirić, pa im je dosadilo da čekaju i otišli su. Druga varijanta je da u prolazu uzmu broj i misle da će obaviti neke stvari u okolini i posle toga se vratiti, ali se na kraju predomisle. Sedim tako u pošti i očekujem da stignem na red. S negodovanjem ustanovim da rade samo dva šaltera (valjda su im počeli godišnji odmori). Gledam oko mene i vidim puno Kineza. Zna se da zadnjih godina njihov broj raste po celoj Evropi. Kod nas malo manje, ali oni baksuzni završe ovde; kažu da je ipak bolje nego u Kini (ovo je izjava jedinog Kineza kojeg ja poznajem). Ljudi mirni i neprimetni. Vidim da svi plaćaju s gotovinom; naš narod se već privikao na one kartice. Izgledati ti kao i da ne plaćaš jer ne vadiš pare iz novčanika. Vidim da oni još uvek vole plaćati s gotovinom. Neki zlobnici kažu da tako ostavljaju manje tragova.

Na povratku sam svratio u obližnju trafiku i kupio duvan; košta manje a zabavno je i motati. Malo dalje je bio i jedan kineski restoran, pa mi je skoro došla volja da uđem i nešto pojedem, ali sam u zadnje vreme postao nešto škrt, pa sam odlučio ispržiti 3 jaja kod kuće. Nakon šta sam sve to obavio, skuvao sam si kafu i vratio se na moje radno mesto, ispred ovog ekrana, da nastavim moju priču. Skoro pa da zaboravim; danas mi je rođendan. I to ne bilo koji, nego jedan značajan. 60 banki, okruglo! Neki ne vole slaviti svoje rođendane, a drugi uživaju u tome. Tko ima pravo? U demokratskoj smo zemlji (skoro) pa svako ima pravo na svoje mišljenje. Meni rođendani upravo ništa ne znače. Niti moj, niti oni od drugih. Jedini koji nekako malo osećam je onaj od moje kćerke; bio sam prisutan pa mi je to ostavilo neki dojam. Kažu da šta više rođendana proslaviš, duže živiš. Meditirao sam na trenutak i zaključio da je postavka ispravna. Problem je šta uzima u obzir samo količinu, a ne i kvalitetu života. Morate priznati da je ova zadnja vrlo važna.

Prije nekoliko dana sam si kupio i poklon za moju jubilarnu godišnjicu života. Probajte pogoditi šta sam kupio. Ne uspevate? Kupio sam si stan! Već posedujem jedan, ovaj u kojem živim. Novi sam kupio (za sada samo predugovor), a stari će se morati prodati. Zadnjih godina je materijalno stanje dobro išlo. Zaradio sam prilično para kockajući u casino online. Našao sam jedan svoj metod koji nije matematičke prirode, prema tome ne bi koristio drugima (to kažem onima koji su odmah očekivali da ga iznesem ovde). Stvar je više psihološke naravi, a izgleda da sam uspeo i da razvijem neki instinkt, pa prepoznajem koji su dani dobri za kockanje, a koji su od onih da se je bolje baviti s drugim aktivnostima (vicevi su jedna od mojih omiljenih zanimacija).

Uz to sam nedavno otkrio i trgovanje valutama, uvek online, takozvani Forex. Trebalo mi je jedno dve godine da shvatim stvari i prilagodim moj stil trgovanja mojoj personi. Uz to sam se naučio i strpljivosti: bez te karakteristike bolje je bataliti. Tako se skupilo malo novaca i odlučio sam da se preselim. Ja stanujem na periferiji, a radim u gradu. Svaki dan putujem s vlakom i treba mi sat vremena do posla i isto toliko za natrag. Tako sam pronašao jedan apartman na dvadeset minuta peške od posla i odlučio se da ga uzmem. U jednom je oblakoderu, na 17. spratu, onom zadnjem. Pogled je fantastičan. Na 180 stepeni se vidi sve i nema vizualnih prepreka. Ima i lepi balkon gde ću ujutro moći popiti kavu pre posla, a popodne čitati knjigu i uživati u okolišu.

Stekao sam naviku da na kraju pažljivo pročitam ono šta sam napisao. Činim puno grešaka kod pisanja. Često zamenim slova u reči, pa prvo napišem ono koje dolazi posle; valjda moj mozak procesira stvari na haotičan način. Pričajući s drugim ljudima ustanovio sam da to nije tako retka boljka. Znači, pročitao sam ovo šta sam napisao i nije tako loše. Problem je da se ne poklapa dobro s naslovom. U biti je naslov pesimistične prirode i čovek bi ovde očekivao neku kuknjavu i žalopojke, ali je stvar obrnuta i sadržaj odiše optimizmom i pozitivnim stvarima. Lepo je kada čovek na kraju priče otkrije da mu i nije tako loše kako mu se često čini.

Hladna zima

Ova zima je hladnija u odnosu na prethodne tri, četiri; to je najviše koliko se mogu setiti u natrag. Dobro će doći jer će hladnoća poubijati muhe, komarce i drugu gamad koja nas napada u letnjem razdoblju. Bilo je malo i snega, onog koji nam je došao iz Rusije, ali u odnosu na prošla vremena to je ništa. Ja sam detinjstvo provodio kod babe u Vojvodini, prije puno, puno godina. Letnji i zimski raspusti su uvek bili moje veliko veselje. Znao sam da će me moji poslati na selo i to me je jako veselilo. Po zimi snega nije nikada nedostajalo. Od hladnoće su cvokotali zubi, a kada bi zapuvala i košava, bilo je najpametnije ne izlaziti iz kuće. Ni u kući nije bilo previše toplo. Staro zdanje od cigli u kojih je umešana slama. Izolacija gotovo nikakva. U početku su se baba i deda grejali s jednom zidanom peći: nalazila se je u spavaćoj, ali se je ložilo iz kuhinje; tako je grejala obe prostorije.

Posle je deda zaključio da troše previše drva i da je nekorisno grijati spavaću u kojoj se nalazila jer u njoj nikada nije bilo nikoga, osim mene u vreme školskog raspusta. Njih dvoje su spavali u drugoj sobi. Tako je srušena zidana peć i ostala je samo ona železna u kuhinji, koja je služila i za kuvanje. Ja bih obukao pidžamu u kuhinji i utrčao u spavaću, nastojeći se što pre zavući pod dunju. Prvi dodir je bio strava: krevet je bio hladan kao ledara. Posle bih se brzo zagrejao jer je dunja bila ona prava, s guščjim perjem. U sobi je bilo toliko hladno da sam glavu uvek zavlačio pod pokrivač. I ujutro je bio problem: izaći iz toplog kreveta i pretrčati do kuhinje. Tamo bi me čekao uobičajeno doručak; bela kava s udrobljenim starim kruhom. U ta vremene ništa se nije bacalo. Vruća bela kava me je vraćala u život i spremala za igre i zabavu tog dana. Bila su to lepa vremena. Tamo sam se prvi puta zaljubio, naučio voziti bicikl, stekao puno novih prijatelja i uživao u bezbrižno provedenim danima. Prestao sam odlaziti kod babe kada sam počeo pohađeti srednju školu. Upisao sam se u izviđače i s njima sam provodio letnje praznike. Interesi su postali drukčiji, baba i deda su ostarili, i tako je završio taj period mog života, jedan od najlepših.

Gde ja zaglavih u prošlosti, s nostalgijom. Ovo su već vidljivi znaci prekomjernih godina koje počinjem nositi na mojim leđima. Ali je i beg od današnjih dana koji malo toga lepoga donose. Opći je osećaj da je svake godine sve gore, da se teže i lošije živi, i da perspektiva postaje sve tamnija. Ovo poslednje jako uteče na ljude koji imaju decu: za nove generacije jedini izlaz prema nekom sretnijem životu je inostranstvo. Tako, dok drugi dolaze, ili bar prolaze kroz našu zemlju, mi je sami napuštamo jer je previše despotska i depresivna. Pogledam dnevnik par minuta i tražim neki kanal gde su sadržaji lakši: sve mi je ovo postalo teško probavljivo. Kako mi se politika u biti sviđa, u zadnje vreme sam koncentrisao moju pažnju na događanja u Venezueli. Jadni ljudi, to je prva ljudska, hrišćanska pomisao koja mi dođe. Onda se setim i one druge izreke: svako ima ono šta zaslužuje. Ne poznajem njihove ljude, niti njihovu situaciju, osim onoga šta se vidi na televiziji, ali loše stvari ne dolaze same po sebi. Ne podržavam teoriju da ih Svevišnji kažnjava, ali je naše danas rezultat našeg jučer, a to niko ne može negirati.

Venezuela mi se sviđa: ima dobro klimu (sada je tamo toplo, dok se mi ovde smrzavamo) i najlepše žene na svetu. Koliko se sećam, trećina najlepših žena koje su izabrane za mis sveta su iz Venezuele. Uz to imaju i velika nalazišta nafte: 50% onoga što crpe iz zemlje ide u Sjedinjene Američke Države. Eto zašto se oni mešaju u ono u što ne bi trebali: gledaju svoj interes (to je u redu), ne vodeći računa o interesu drugih (to je već antipatično, ali tipično za Amerikance). Međunarodno pravo zabranjuje mešanje u unutrašnje stvari druge države, ali to na kraju uvek postane stvar interpretacije. S druge strane, ne priznati legitimno izabranog predsednika je jednostavno nepošteno. Zapadnjacima je demokratija u redu dok su na vlasti oni koji njima odgovaraju; u suprotnom lako promene definiciju same reči. U celoj ovoj priči je zanimljiv stav Italije, koja se je suprostavila mišljenju zapadnog bloka. Talijanu su čudan narod, meni vrlo simpatičan, ali mi se njihove vlade retko sviđaju. Evo jednom da urade nešto kako treba, bar kako ja mislim o tom problemu.

Običaj mi je da prije objavljivanja članka, prvo napravim pauzu, da mi se još malo razbistre ideje. Tako sam si skuvao kafu i zapalio jednu škiju (imam prijatelja iz Hercegovine koji me opskrbljuje). Žena ne dozvoljava da pušim u stanu, pa zato moram na balkon. Ona kaže da kašljem od pušenja, a ja tvrdim da je to od prehlade koju navučem na balkonu: na kraju je uvek tačna njena teorija.

Jedno popodne u parku

Velika krošnja bukve nadvija se iznad drvene klupe na kojoj sedim. Vrlo je toplo pa ni velika senka koju drvo baca na mene ne pomaže previše. Trava je još uvek zelena jer su kišni oblaci zadnjih dana redovno posećivali ovo mesto i zalivali zelenilo parka. Na nekih 50 koraka od mene prolazi cesta, od onih lokalnih koje vode u nastambe. Potpuno je prazna. Osim laganog treperanja lišća uzrokovanog malim povetarcem, gotovo ništa se ne čuje. Tu i tamo prozuji kakav insekt. Tko zna šta radi? Zbog čega leti i gde ide? Pitanja su mnogobrojna, odgovori gotovo uvek nedostaju. Spuštam pogled prema tlu. Na levoj strani od moje desne cipele se formirala reka mravi. Dok jedni idu u jednom smeru, drugi se već vraćaju, ili je obrnuto. Pitam se da li oni vide? Često se međusobno sudaraju i nakon toga menjaju smer i mimoilaze se. Tri, četiri kubična milimetra, a život unutra je stvaran, i te kako. Čudo! Ali ja u čuda ne verujem. Pogotovo ona koja su nametnuta od nekog drugog, od nepoznatog, po meni izmišljenog kreatora.

Stvar je komplicirana i to nam ne daje mira. Želimo sve znati, imati sva pojašnjenja u vezi s onim šta nam nije bistro. I upravo zbog toga često patimo, u sebi. Zanimljivo je kako nam mozak uvek radi, nešto obrađuje, kakvu informaciju, izmišlja i mašta, ali nikada ne miruje. Koji puta je ta njegova aktivnost ugodna, a koji puta vrlo neugodna. Najgore je to šta ga je teško kontrolirati. Pokušaš odagnati neke misli, obično one tamne boje, ali one neće da odu. Na trenutak ih savladaš i već slaviš pobedu, ali se one neumitno vraćaja, i muče nas još više nego pre toga. Skoro pa bi vredilo pokušati s šljemom, da nam ništa ne padne na pamet (zato ga policajci nose). Pa i kada spavamo, celebralna aktivnost se ne smanjuje. Snovi, koji puta lepi, koji puta užasni, noćne more kojih se ponekad sećamo i puno dana nakon što su se dogodile.

Struja vazduha se iznenada pojačava i osećam ugodu. Telo se neočekivano opušta i izlazi iz grča uzrokovanog visokom temperaturom. Jedna šaka baka sleće na moju podlanicu. Šeta se gore, dole. U jednom trenutku raširi krila i pomislim da će odlepršati. Samo je malo promahala, verovatno da se rashladi. Nastavlja put prema gore. Prelazi s moje kože na majicu. Ugodno mi je promatrati njenu šetnju. Koncentriran sam na njene pokrete i ne dolaze mi nikakve čudne misli. Moje uho začuje tonove neke pesme. Neko je upalio radio, ili neko drugo zvučno sredstvo. Vazduhom se prostiru note neke pesme, ne sećam se naslova, Olivere Katarine. Glas joj je jedinstven i ne može se pogrešiti u propoznavanju. Verovatno je neki penzioner ili penzionerka, odlučio da se podseti mladih dana i da odagna nostalgiju. Greška! Ovako mu samo više dolazi. Tražim krajičkom oka gde je završila šaka baka. Ne vidim je. Možda se uplašila od muzike. U početku je bila vrlo tiha, ali se onda pojačala, mislim na muziku. Verovatno je čovek potaknut emocijama okrenuo dugme za jačinu.

Tri paragrafa. Bilo bi zgodno da dodam još dva, otprilike iste dužine. Ima jedno biće koje ceni dužinu, a ja cenim njega. Nemojte krivo razumeti, biće nije ženskog roda. Počinje mi biti dosadno a i klupa mi nekako postaje tvrda. Svako toliko se promeškoljim i promenim poziciju da bih odagnao bol koji se pojavljuje u donjem delu leđa. Rano je popodne, zato je sve ovako mirno i tiho. Većina ljudi je na poslu, a oni koji su kod kuće verovatno odmaraju posle ručka. Nikome se ne da izaći zbog topline, iako ako nemaš rashladni aparat, ni u stanu nije bolje. Ovisi o tome kako je orjentiran, na jug ili sever. Ako sunce greje direktno celi dana dođe se i na preko 30 stepeni. Mravi su i dalje zaposleni i neumorno marširaju. Staza se nije promenila; uvek je ista. Kako im ne dojadi? Nama ljudskim bićima sve dojadi, i to vrlo brzo. Šta bi bilo od nas da nas neko pretvori u mrave. Iskočili bi iz kože. Netko je bio rekao: šta se može.

Oglašava se moj mobilini. Mrzim tu spravu, ali bez nje ne možeš živeti u današnjem svetu. Ja još uvek imam stari model Nokije. Za ove nove, smartfonove, ne želim ni da čujem. Svi mi objašnjavaju kako su super i nastoje da me ubede da uzmem jednog i ja. Tako mogu komunicirati s drugima preko mreže, mogu videti najnovije vesti i kolika je temperatura vani. Da vidim ovo zadnje, strefio bi me šlag. Čitam poruku od žene. Saopštava mi da će se malo zadržati posle posla s jednom prijateljicom. Uz to me informira da ću u frižideru naći punjenu papriku koju trebam samo podgrejati za večeru (napravila ju je dan prije, da ne bi ispalo da se ne brine za muža). Predlaže mi da si skuham i krumpir. Ne pada mi na pamet. Kupit ću si friškog hleba i to mi je dovoljno. Već to što moram podgrejati papriku me je komplicirano. Odgovaramo joj da sam sve shvati, da se ne treba brinuti za mene i da se dobro provede. Mravi su i dalje u pokretu.

Petoletnica

Krenuo sam tridesetog jula, 2013. Za par meseci bit će tome 5 godina, 5 lepih leta koja su proletela kao treptaj oka. Sada smo u februaru. Jutros sam se probudio u kćerkinoj sobi i trebalo mi je malo vremena da shvatim zašto se nalazim tu, a ne u svom krevetu. Negde oko 4 ujutro uhvatio me je napad kašlja: malo od prehlade koju vučem sa sobom već treću nedelju, a malo i od pušenja. Probudili se je i žena i počela mi držati predike. Shvatam ja nju. Nije lepo kada te probude iz dubokog sna, ali nije bilo lepo niti meni. Demonstrativno sam pokupio svoje krpe i preselio se u susednu sobu. Kćer je otišla kod neke prijateljice u Nemačku pa je krevet bio na mom raspolaganju. Mogao sam i u primaću, ali je tamo komplicirano jer moram razvući kauč, pa namestiti posteljinu...

Žena ujutro izlazi iz kuće prije mene. Kada sam se probudio osetio sam jaku odbojnost prema odlasku na posao. Sačekao sam 9 sati i nazvao mog doktora. Skoro pa smo prijatelji i nikada mi ne odbija sitne usluge. I ja sam darežljiv prema njemu u određenim situacijama kada ga treba pokriti pred ženom. Objasnim mu da nisam u najboljem stanju i da nemam volje da odem na posao. Otvorio mi je bolovanje. Vratio sam se u krevet, onaj moj jer je aždaja odsutna i dremnuo još sat vremena. Digao sam se i osetio da sam u dosta dobroj formi. Kavica, cigareta, vesti na televiziji. Šta bi sada mogao raditi. Pomislio sam da izađem do trafike i kupim novine, ali je vani kišovito i to me je odbilo. Tako sam se spojio na mrežu. Osetio sam potrebu da ispričam svoju priči i drugima, koji u stvari ne postoje jer ovo niko ne čita.

Otvorim moj Haos i slučajno vidim da je petoletnica stigla. Nije neki veliki rođendan, ali veseli. Prvo mi je palo na pamet da ispečem jednu tortu i stavim na nju 5 svećica. Smijete se? Kada sam bio mlađi znao sam se okušati u kulinarskim zadacima, a jednom prilikom sam spremio i jednu tortu. Nije teško. Otvoriš knjigu s receptima, nađeš nešto što ti se sviđa i za što imaš sastojke u kući i kreneš na posao. Ako imaš volje, odabereš nešto zamršenije pa prvo prođeš u prodavaonu da kupiš ono što nedostaje. Na kraju sam odustao od te ideje; jednostavno nisam imao volje da nešto fizički radim. Počnem ja tako čitati moje literarne pokušaje. Previše grešaka. Uvek kada završim pisanje i prije nego stavim onlajn, pažljivo pročitam: mrzim štamparske greške. Problem je taj što se često čita ono što se očekuje da je napisano, a ne ono šta je stvarno na papiru. Ovde treba pomoć tehnologije.

Znam da svi imaju alate na kompjuteru s kojim kontroliraju gramatiku i ortografiju, ali ja ne spadam u njih. Mora biti da postoji i neki alat onlajn koji mogu besplatno koristiti. Nakon kratke pretrage, manje od 5 minuta, nađem Word Online, od famoznog proizvođača softvera. Može se izabrati bilo koji jezik i kontrola je trenutna, a sve je besplatno. Na žalost, prvo se treba registrirati, a ja mrzim davati vlastite podatke. Tako samo obavio tu formalnost koristeći neki izmišljeni identitet. Ako mi daješ besplatan servis, ne moram ja pristati da me posle bombardiraš s reklamama. Tako propustim kroz kontrolu par starih članaka, samo da bih video gde se nalazim. Katastrofa! Pola teksta je crveno. Onako dobro komunistički. A ja mislio da pristojno pišem.

Kada se ulogiram da stavim ovu priču, nastojati ću da popravim i druge. Verovatno će to zahtevati previše vremena pa ću posao morati podeliti na više dana. Možda će mi moj prijatelj produžiti bolovanje i za sutra, iako ga nastojim ne iskorištavati preko mere. Ja pišem, a svakih pola sata zvoni telefon. Podignem slušalicu, a s druge strane automat. Ja poklopim, ali za pola sata opet zvoni. Odlučim da poslušam šta to snimljeni glas ima da mi kaže. Moja telefonska kompanija me obaveštava da nisam platio prethodni račun. Nemam pojma o tome; za račune se brine žena. Ipak znam gde ih drži i vršim proveru. Ne vidim račun. Automat mi nudi opcije. Ja izaberem da račun nije došao. Kontaktirajte našu komercijalnu službu, naređuje mi ugodan ženski glas s druge strane. To ću ostaviti mojoj boljoj polovini.

Nakon sat vremena, priča se ponavlja. Valjda očekuju da ću odmah zvati. Ja ovo zovem terorizam. Dođe mi da sve prodam i da se preselim u neko zabito selo. Bez struje, bez vode, bez telefona i ostalih tehnoloških napredaka. Nekome su napreci, a mene samo nerviraju. Ja bih to verovatno i uradio, ali žene bi se samo nasmejala da joj saopštim moju ideju. Ona ne bi mogla živeti bez Fejsbuka. A da tražim novu, mislim na bračnu drugaricu, nekako mi se ne da. Opet ruže, bombonjere, izlasci u bioskop. Tko zna da li se to još uvek tako radi?

Oblaci

Na horizontu se prostiru oblaci. Ispod njih zaobljeni vrhovi zelenih brežuljaka. Izgleda kao da drveće češka oblake sa svojim granama. Predaleko sam da bih tako nešto video, ali moja mašta radi i zamišlja stvari, one tajanstvene koje se ne mogu videti. Iznad svega je plavo nebo. Prostire se u beskonačnost. Čestice vazduha koje me okružuju su možda pre neki dan bile u Japanu, a danas su ovde. Japanci i ja udišemo i izdišemo isti kiseonik, bar svako toliko. Svi smo povezani. Gledam na sat. Oni sada spavaju, osim onih koji su na dužnosti ili koji pate od nesanice. Neki snivaju lepe snove, drugi imaju noćne more, a većina od njih ne sanja, ili se ničega ne seća kada se probudi. To je i moj slučaj.

Jutros je bilo drukčije. Probudio sam se u znoju. U sobi je bilo vruće, ali je znoj bio hladan. Sanjao sam nešto ružno, ali se ne sećam šta. U meni je ostao samo teskoban osećaj. Otišao sam do kupatila i umio se u nadi da će mi oterati teskobu. Nije pomoglo. Obukao sam se i pogledao kroz prozor. Pogled je bio isti kao i jučer. Ništa se nije promenilo. Skuvao sam čaj. Nisam bio gladan, ali imam naviku da se nateram da nešto pojedem ujutro. Jednom sam, dok sam išao na posao, pao u nesvest u autobusu. Ništa strašno, ali sam zaključio da je uzrok nedostatak energije u telu. Godinama sam preskakao prvi dnevni obrok. Godine su prolazile. Teško je čoveku priznati, ali se stvari menjaju. Ono šta se lako podnese s dvadeset godina, može stvarati poteškoće s pedeset.

Danas mi je rođendan. Pedeset i osmi. Puno ili malo? I jedno i drugo, zavisi kako se gleda. Puno njih počinje osećati godine već kada navrše četrdesetu. Nekima je granica 50. Meni se čini da nemam granice. Meni je uvek danas. Nisam od onih koji se sa setom sećaju kada su bili mladi. To je samo jedan dio života. Nakon toga dođe srednja dob, a zatim starost. Ja bih se još uvek svrstao u ovu srednju grupu. Život se puno promenio u odnosu na davna vremena. Malo ljudi radi teške fizičke poslove, gotovo svi imaju dovoljno za jesti, a i medicina je jako napredovala. Živi se puno duže i lakše, gledajući s fizičke strane. Da li smo sretniji? To je teško ustanoviti. Materijalni standard je lako izmeriti, ali duhovni je neizmerljiv. On je najvažniji, bar ja tako mislim.

Uz čaj sam pojeo jednu krišku hleba s pekmezom: dečija radost. Obukao sam se i izašao. Seo sam u mog stojadina i upalio ga. Motor je proradio kod prvog okretanja ključa. Pitate se tko još danas vozi te krntije? Imam ja i novog Pežoa, ali mi je žao demolirati ovog starca. Koristim ga gotovo eksluzivno kada sam depresivan. Nekako mi pomaže da mi se vrati dobro raspoloženje. Možda su u pitanju sećanja koja mi navrnu kada sednem u njega. Primetio sam kontradikciju: gore govorim o tome da je uvek danas, a ovde tonem u nostalgiju. Protuslovlje je važna karakteristika naših života i ja ga prihvatam.

Danas sam uzeo slobodan dan u uredu. Tamo svi znaju sve o svakome. Tako znaju i da mi je danas rođendan. Već je jučer počelo: gde nas vodiš sutra nakon posla. Razočaranje je izgledalo iskreno kada sam rekao da me neće biti. Besplatno piće i zabadanje nosa u tuđe stvari su previše privlačni. Nisam ima plan o tome kako i gde provesti dan. Na kraju sam odlučio da krenem na istok. Onako simbolički, prema suncu (koje je već bilo prilično visoko). Dok sam vozio kroz okolne voćnjake, kroz glavu mi je prošla ideja: mogao bih otići u Rumuniju i tamo zatražiti politički azil. Možete zamisliti naslov u novinama: "Srbin traži politički azil u Rumuniji". Ovakve gluposti mi često prolaze kroz glavu. Mislim da su važan faktor održavanja mentalnog zdravlja. Šta se više glupira, to se manje ludi.

Bauljao sam okolo bez cilja, onako da mi prođe vreme, kao iz jedne stare pesme koje se još uvek dobro sećam. Za ručak sam stao kraj jednog kioska i pojeo burek s jogurtom; po bosanski. Bosanci su mi se uvek sviđali. Imali su tešku istoriju i morali su život uzeti s neozbiljne strane da bi preživeli. Osećam da i ja imam njihovih gena u krvi. Onda sam parkirao kraj ceste jer sam video jedan puteljak. Nisam znao kuda vodi. Evo me sada na vrhu brda kako promatram panoramu, mešanu: oblaci, zelena polja, brda, dio vedrog neba, zrake sunca. Sve su tu, metafore života. Pozitivne ili negativne, ovisi kako se uzmu.

Oskar

Prošlo izdanje Oskara je za mene bilo razočaravajuće. U dve sedmice pre podele nagrada uspeo sam da vidim sve filmove koji su bili u konkurenciji. Možda su mi nedostajala dva, tri od onih koji nisu bili kandidirani za glavne premije. Bilo je onih koji su mi se više svideli i nekih za koje sam smatrao da nemaju nikakve šanse da osvoje neko priznanje. Među ovim poslednjim je bio i "Pod Lupom" koji je proglašen za najbolji film. Jedina vrednost je bila što se radi o istinitoj priči, ali koju smo već puno puta čuli, ispričanu i na bolji način. Ja sam odluku žirija ocenio kao političku: hteli su dati podršku u borbi protiv jednog jako ružnog i, na žalost, vrlo raširenog problema. Na holivudskoj pozornici se dogodila još jedna odluka koju bih svrstao u one političke. Oskar Dikapriju za najbolju mušku ulogu.

Obožavam ovog glumca i mislim da je jedan od najboljih na svetu, čak i u vrhu liste za sva vremena. Jedna od njegovih filmskih traka koja me se je najviše dojmila, ne sećam se naslova pa ću u dve reči opisati radnju. On glumi zaostalog dečaka od nekih 12 godina (recimo). Ni on sam nije imao puno više od te dobi. Njegova gluma u tom delu, koje samo po sebi nije ništa posebno, je nešto šta ja smatram vrhunsko dostignuće u filmskoj umetnosti. Kada se uzme u obzir starost protagonista, onda se to može definirati kao pravo remek delo.

Ali dati mu Oskara za prošlogodišnji film "Povratnik" je po meni bilo nepošteno. Dali su mu ga više za karijeru i za sve one propuštene prilike kada su mu trebali uručiti mali kipić, a nisu. Tačno se osećalo forsiranje te nagrade prije same dodele. Kružili su televizijom njegovi intervjui u kojim su se opisivale teškoće na samom snimanju na Aljaski. Minus trideset stupnjeva, a on je morao snimati scene gol. Svaka čast, ali to ne znači automatski da je njegova gluma bila najbolja. Trebalo je prodati na tržištu film u koji je potrošeno dosta novaca, a prihodi na bioskopskim blagajnama nisu bili adekvatni.

Sada smo u predoskarskoj fazi i ovih dana sam video dve filma koja su u nominaciji. Pogledao sam "Arrival" (dolazak) i "Hacksaw Ridge", oba u konkurenciji za najbolji film. Arrival je neka vrsta naučne fantastike. Dvanaest svemirskih brodova stiže na zemlju, na razna mesta. Sve nacije pokušavaju komunicirati s vanzemaljcima, ali jedina koja ih uspeva pravilno shvatiti je jedna američka lingvistica. Tema je već obilno obrađena i ovde se nudi jedno malo drukčije viđenje susreta zemljana sa svemircima, više spiritualne naravi, nego tehnološke. Gledao sam ga i dosađivao se. Na kraju sam postavio pitanje: a zašto su napravili ovaj film? Da budem iskren, moram preneti mišljenje moje supruge i kćerke koje su zajedno sa mnom gledale ovu američku kreaciju. Njima se film svideo i uspele su naći duboko filozofsko značenje u poruci film. Ja nisam shvatio niti poruku, a držim da se filozofsko značenje može pronaći svagde, pa čak i u pasulju (pogotovo ako je dobar).

Kod drugog filma koji smo jučer videli sve je išlo suprotno. Mene se je dojmio i jako mi se dopao, a moje cure su rekle da je dosadan i nasilan. Radi se o "Hacksaw Ridge". To je ime jedne visoravni na Okinavi gdje se je vodila teška bitka u toku Drugog svetskog rata. Režiser je Mel Gibson (s ovim filmom je dobio i nominaciju za najboljeg reditelja) koji je poznat po tome da voli vrlo sirove i grube scene. Kako se radi o ratnom filmu, klaonica je prikazana na vrlo realističan način. Prolivene su hiljade litara krvi (sok od paradajza) i otkinute stotine ruku i nogu. U ovom periodu su jako popularni filmovi koji se baziraju na istinitim pričama, pa i ovaj spada u tu kategoriju. Jedan američki vojnik se prijavio kao dobrovoljac u toku rata, ali je odbio da nosi oružje. Želeo je da radi kao doktor koji će spašavati živote ranjenih, a ne ubijati druge. Njegovo odbijanje oružja ima svoje korene u njegovom detinjstvu i religioznom pogledu na svet. On je bio prvi koji se pozvao na prigovor savesti u američkoj vojsci.

Nakon uobičajenih problema koje je ima u toku obuke, kako sa strane oficira, tako i ostalih vojnika, uspeo je da bude upućen na front zajedno sa svojom jedinicom. U toku bitke za visoravan koja je dala ime filmu istakao se kao izuzetan heroj. Nakon što su se američke trupe povukle s visoravni zbog teških gubitaka koje su pretrpele, on je tamo ostao sam i uspeo spasiti 75 ranjenika od sigurne smrti. Na kraju filma su prikazani svi protagonisti istinite priče koji su posvedočili o onome šta se dogodilo. Znam da se nama muškima sviđaju ovakve stvari, dok ženske preferiraju ljubavne priče: stvar je u genima.

Ja gledam filmove u strimingu koristeći aplikaciju Popcorn. Nekada sam ih gledao preko browsera, ali se na taj način jako riskira s virusima. Popcorn je čist i siguran i nudi ogroman izbor filmova, uključujući i one najnovije. Često ima na raspolaganju filmove prije nego oni kod nas dođu u bioskope. Filmovi su u originalu, ali se uglavnom mogu birati podnaslovi na više jezika. Kažem uglavnom, jer kod novih filmova često puta nema srpskoga, pa treba pričekati koji dan da bi se mogao na miru gledati. S podnaslovima su dosta česti problemi. Nema srpskog, pa izaberem hrvatski, kad ono tamo natpisi su na arapskom. Jedno od rešenja je naći odgovarajući SRT fajl s prevodom i koristiti opciju korišćenja podnaslova s kompjutera.

Kukavice

Evropsko prvenstvo u fudbalu se približava kraju. Večeras se igra prvo polufinale, a sutra je na programu drugo. Na kraju ove nedelje znati ćemo i tko je pobednik, najbolji. Ovo najbolji je jako relativna stvar. Video sam veći broj utakmica i tim koji mi se gotovo najviše svideo je onaj hrvatski. Otvorit ću ovde jednu zagradu: zašto mi navijamo za Hrvate, a oni navijaju protiv nas? Mi ih skoro pa volimo ali oni nam ne uzvraćaju ljubav. Kada vidim Hrvate ovde u Beogradu, a vide se vrlo često, čini mi se da ih svi gledaju s milim pogledom, kao da su neki Amerikanci. Kada se ja nađem negde u Hrvatskoj i kada shvate da sam Srbin, ne gledaju me baš jako nežno, na stranu retki izuzeci. Moje objašnjenje je da se oni nas boje i da nas zato mrsko gledaju. Nas je puno, a njih je malo i tako se osećaju ugroženi. Nije baš da smo se mi puno potrudili da ih razuverimo oko toga, ali šta je tu je. Evo da se vratim na fudbal.

Hrvatska reprezentacija je puna talenata i igraju onako po slavenski, s puno mašte. Ono gde su napredovali u odnosu na nas (imamo i mi dobrih igrača) je organizacija kolektiva i volja da se pobedi. Tako je to išlo do osmine finala i tamo je stalo. Utakmica protiv Portugala je jedna od najgorih koju sam video. Portugal je katastrofa od samog početka, a na kraju igraju večeras u polufinalu. Ne bi me puno iznenadilo da na kraju osvoje i samo prvenstvo. Toliko su bili loši da statističku gledano pre ili posle moraju odigrati jednu, dvije dobre utakmice. To se dogodi svako toliko; sećate li se Italije koja je osvojila svetsko prvenstvo 1982. godine? Ronaldo me podseća na našeg Šekularca (možda ga se neko još uvek seća): u prvenstvu je bio uvek jedan od najboljih golgetera, ali za reprezentaciju nije dao gotovo ništa.

Hrvatski tim protiv Portugala nije ličio na samog sebe. Bez mašte, bez volje, sa strahom u kostima; ne razumem od čega (da slučajno ne pobede?). Siguran sam da je njihov trener postavio vrlo opreznu taktiku da bi šta manje riskirao da primi gol. Na taj način je ograničio slobodu fudbalera, njihovo kretanje između linija protivnika, njihovu maštu, jer im je prva misao bila usmerena na ono što je zahtevao trener. I tako se ništa od njihove inicijative nije videlo. Nije ima niti hrabrosti da napravi izmene. Tek u zadnjih 5 minuta je ubacio jednoga koji je doneo svežinu i to se odmah videlo: 3 prilike i jedna stativa. Ali su primili i gol i tako su ispali. Izgubili su zbog nedostatka hrabrosti, ili da to kažem grubljim rečima, zbog kukavičluka. Video sam puno izgubljenih utakmica zbog takvog pogrešnog pristupa, pa me ni ova nije puno iznenadila.

Vrlo slična stvar se dogodila i Talijanima protiv Nemaca. Talijani su definitivno bili lošiji, iako ni Nemci nisu briljirali. Talijani su uspeli izjednačiti dobivši na poklon penal zbog glupog igranja rukom u kaznenom prostoru nemačkog braniča. Krenuli su produžeci. Videlo se iz aviona da jedan od talijanskih napadača više nema snage i da je potpuno nekoristan za tim. Sada će ga trener zameniti. A ne, trener nema hrabrosti za to jer se boji da bi to moglo poremetiti postavu na terenu i da bi stvari mogle krenuti na gore. Daj, budi malo optimista, možda krene na bolje. I stvarno zadnjih 5 minuta izvrši tu izmenu i Italija počne konačno igrati i stvori čak i neku priliku, ali je kasno. O pobedniku odlučuju penali. Kada si na to došao, nemaš što očekivati; to je jednostavno lutrija. Video sam najbolje igrače sveta koji su promašivali odlučujuće udarce s bele tačke.

U sportu, kao i u životu, treba imati hrabrosti. Ne kažu naši stari bez vraga da sreća prati hrabre. Za kukavice nema mesta u prvim linijama.

Telepatija

Telepatija... U etimološkom smislu reči - osetiti, shvatiti izdaleka - da. Ali ne prema suviše proširenom značenju koje uglavnom dajemo ovoj pojavi, onom ukupnog načina opštenja, trenutnog i neposrednog, koristeći druge kanale od onih glasa i viđenja. Takva moć pretpostavlja kod svakog od sabesednika izdvojene moždane čulne oblasti sposobne za odašiljanje i prijem u posebnim nervno-talasnim intervalima. Osim za izvesne mutante, istovremeno prisustvo prijemnog i odašiljačkog režnja je bezuslovno potrebno da bi bila moguća razmena: govoriti gluvome je savršeno besmisleno kao i slušati nemoga. Drugim rečima, kada potrebe neke evolucije uzrokuju razvitak telepatskog aparata, to može biti samo na opštem planu, usamljeni slučajevi ostaju jalova odstupanja. Samo jednom do sada, Alan je sreo na rubu Galaksije rasu koja je imala tu sposobnost: rasu Jevisa. Sećanje na to iskustvo mu je pomoglo ove noći. Na Raju, kao nekada na Valu, parapsihološka pojava je bila ista i izaslanik joj je prepoznao oblike.

Spiritualno

Šta je radim ovde? U nekom parku, ispod ogromne krošnje drveta koje još nije prolistalo iako je već rano proleće. Oko mene, ili preciznije, ispred mene, 18 osoba ritmično izgovara neke čudne reči. Prolaznici zastaju i promatraju šta se to događa. Verovatno im izgledamo kao neki ludaci, upravo pobegli iz ludnice, koji mole da ih ne vrate nazad, među četri zida. S druge strane staze koja preseca travnjak se ispružio jedan pas. I njegov pogled je usmeren prema nama, ali u njegovim očima se ne vidi čuđenje koje se čita na licima slučajnih prolaznika. Jedna mama objašnjava sinu šta se to tamo dešava; teško da je ona shvatila.

Pola koraka ispred grupe se nalazi jedna osoba koja izgleda čudnije od drugih. Ošišan je na nulu, odotraga mu je zabačen šešir od slame, onaj koji koriste azijati da se zaštite od sunca dok rade na rižinim poljima. Na sebi ima neku vrstu tunike, a u ruci šestougaoni štap na kojem su ispisani neki čudni znakovi. Jedina stvar na njemu koja odgovara njegovom licu, čovek je s naše strane, jesu patike, od Adidasa. U grupi se još nalazi pet Japanaca i jedna Ruskinja; ostali su domaći. Na dva koraka od mene moja bolja polovina, zahvaljujući kojoj sam se ja ovde obreo. U ruci ima neki papir s kojeg nešto čita, kao i svi ostali. Primećujem da se njen glas manje čuje od drugih.

Moja žena ide na jogu kod jedne japanke, stare; premašila je 70 godina. Sve osobe, osim mene i još jednog gospodina, su iz te grupe, osim onog čudno obučenoga, u japanskom stilu, sa evropskim patikama. On je bivši učenik japanke i s naših je strana. Pre dvadesetak godina je odlučio da svoj život posveti spiritualnom razvoju i tako se upisao na tečaj joge. Nakon toga se preselio u Japan i tamo živi preko deset proleća, u jednom budističkom samostanu. Govori dosta dobar japanski. Učiteljica joge je ponosna na njega. On je njen učenik koji je daleko dogurao na putu duhovnog razvoja. Trenutno se nalazi na odmoru i stavio se je na raspolaganje cele grupe.

Subota je popodne, i ovo je prvo od četiri mesta koje ćemo posetiti. To su jake energetske tačke koje uspevaju pojačati energetski potencijal osoba, onih koji zanju kako tome pristupiti. Ono šta čitaju sa papira su neke vrste molitvi. Japanci koji su u grupi ne čitaju; oni sve znaju napamet. I meni su dali list papira, ali preferiram slušati i promatrati što se događa, s nadom da ću osetiti nešto, neku vibraciju... Postavio sam pitanje učitelju o značenju teksta. Objasnio mi je da mi, i on je u to uključen, ne shvaćamo značenje, ali ga shvaća “kreator”, onaj kome se molitva obraća. U biti nije stvar niti u samoj molitvi, nego u vibraciji koje izgovorene reči u određenom ritmu izazivaju u našem telu i duhu. Radi se o mantrama.

I druga energetska tačka se nalazila u jednom parku: i tu se radilo o drvetu. Treće drvo je bilo na groblju, pa se naša grupica skupila izvan groblja, s pogledom na energetsko drvo. Četvrta, i zadnja za taj dan (u gradu se nalaze još druge četri), je bila na jednom brežuljku i opet se radilo o jednom drvetu. Ovaj puta neuglednom, za razliku od prethodnih koji su bili prilično impozantni. Ritam i jasnoća molitve se poboljšavao od mesta do mesta; i tu vežbanje pomaže. Glasovi su postali jasniji i zvonki, a lica učesnika opuštenija. Svi su bili u potrazi za nekim znakom koje će im osvedočiti prisutnost nečega, ni sami nisu znali čega.

Iz pitanja koje sam ja par puta postavio učitelju, drugi su zaključili da sam ja ekspert u materiji pa su mi se počeli obraćati tražeći objašnjenja. Verovatno im je bilo neugodno obratiti se učitelju, koji se uz to izražava na prilično hermetičan način. Ja nisam nikada imao direktnih spiritualnih iskustava, ali sam prilično obrazovan po tom pitanju: kada sam bio mlad pročita sam sve knjige od Slavinskoga. Najraširenije pitanje je bilo o kreatoru. Kada učitelj spomene tu reč, a često ju je koristi, na što misli? Na boga ili na nešto drugo? Ljudi bi hteli da rešavaju integrale a da prije nisu naučili obično zbrajanje i oduzimanje. Haos je haotičan, ali i njemu treba uredno pristupiti.

Danas

Danas je lep dan, sunce greje sve u sesnaest; izgleda vise leto nego pocetak proleca. Jednom davno, dok sam jos bio mlad i poletan, ovaj period godine je inspirirao moju pesnicku mastu, pa sam tako slozio sledecu pesmicu za decu:

Stiglo nam je prolece, nema vise zime
Samo sunce seje s nebeske visine
A decica mala igraju se vani
Jer su za njih nastupili najstrecniji dani.

Bora bi verovatno rekao: il’ je pesnik, il’ bolesnik. Da vam budem iskren, kada sam je sklopio nije mi ni izgledala tako lose, a ako gledam sa decijeg stanovista, cini mi se da i danas moze proci. Gde sam ono stao i sta sam mislio reci kada mi je ovo secanje na stare dane doslo u prvi plan? Ha, hteo sam podvuci da se u ovo doba godine budi cela priroda i njeni stanovnici. Hormoni pocinju na veliko raditi, pogotovo kod muskog dela stanovnistva. Sekice se pocinju skidati iz teskih zimskih kaputa i stavljaju na sebe uske, pripijene majicice i kratke suknjice, pa se nasa, mislim muska masta poigrava s njihovim telima. Kako pupaju vocke i cvece, tako i mi pocinjemo pupati, rasti, sve vise, a nasa zelja trazi zadovoljenje.

Hi, hi, skoro pa ce ovo postati moj erotski dnevnik, haotican kao i sve drugo. Jutros sam putovao u vozu. Prepun putnika, ogromna guzva, ali mi se posrecilo i uspeo sam naci jedno slobodno mesto da sednem i odmorim noge. Preko puta mene jedna slatka curica od recimo 23 do 25 godina. Lice predivno, bela bluzica lagano raskopcana i naziru se prsa, cvrsta i pozeljnja. Bradavice lagano podignute. Mama mia, kako bi rekli talijanci, ovo bi trebalo zabraniti. Celo vreme sam se meskoljio na sedistu da bih zauzeo bolji polozaj koji bi mi omogucio da bolje uzivam u ovoj lepoti koja se ne vidi svaki dan. Kao fol sam prelistavao novine, ali je sva moja paznja bila usmerena prema njoj. Moji prastari instinkti su se probudili, zelja da se spari sa supretnim polom je postala ogromna i gotovo bolna.

Kada je izasla na sledecoj stanici, zatvorio sam novine i sklopio oci, vizualizirajuci prethodnu scenu i dalje uzivajuci u njoj. Sada je popodne, sedim u uredu i pisem ovaj clanak jer nemam volje da nesto pocnem raditi. Jutrasnji prizor mi je i dalje ziv i stvaran pred ocima i ne uspevam se odvrgnuti od tih misli. Osecam se kao na sedmom nebu, eto koliko malo nedostaje coveku da bude zadovoljan, srecan, opusten, da misli kako je ova realnost prekrasna. Nije mi pokvario raspolozenje cak ni moj sef, koji mi ide na onu stvar, koji me je kritizirao jer jedna stvar nije napravljena u dogovorenom vremenu. Zaboravio je da bi se napravio posao moram prvo imati input, koji mi je on trebao dati, a nije. To je kao da od pekara ocekujes hleb, a nisi mu dao brasno. Znao on dobro da je krivnja njegova, ali mu je valjda lakse da izgrdi nekoga iz svoje ekipe. Jadnik, danas sam mu oprostio, iz dubine duse. Da budem precizan, uvek mu oprostim, po definiciji; on je boss, ali ga u sebi posaljem na sva ona uobicajena i neuobicajena mesta.

Ljubav

Ljubav je smisao života. Kada ste voljeni onda sigurno niste sami, ali ipak kada volite možete biti sami, ali onda bar znate da ste čovek. Jer čovek koji ne voli on nije čovek, tada se on samo stapa sa masom ljudi koja liči, i kome su bitne samo karijere, novi modni brendovi i mnoge druge stvari. Postoje mnoge ljubavi, ali naravno svi znate onu najlepšu, onu koja vas čini da se osećate moćno, kao da je ceo svet vaš i da vam niko ništa ne može, kao da imate svu snagu sveta i da samo vi raspolažete njom. Ali isto tako, koliko god se osećali snažno dok ste sami ili u društvu, opet kada vidite voljenu osobu tada i vama klecaju kolena, tada i vama prođe nešto čudno kroz kičmu, tada i vi imate leptiriće u stomaku, da tada i vi počnete da pričate nešto što u tom trenutku nema nikakve veze sa onim što ste pričali do pre dve sekunde, tada se ponovo vidi da ste čovek, tada se vidi da ste se izdvojili iz te mase, da ste se izdvojili od svih tih na prvi pogled različitih, ali već malo kasnije istih lica.

Dok se približavate jedno drugom vi u glavi čujete neku melodiju, koja je vama najlepša i koja trenutak čini još dramatičnijim i lepšim. Sve što vam voljena osoba kaže vi zapamtite od reči do reči, bolje nego najkraću pesmicu što ste učili napamet. Pobrljavite i kažete nešto što sigurno niste želeli, pa provedete celu noć razmišljajući samo o tome, kako je bilo predivno ali ste vi baš sve uprskali. U tom trenutku iako je noć, vama ni ne pada na pamet da spavate, to je sada nešto nebitno, nešto bez čega samo vi možete. Često se u ljudima probude skriveni talenti, ali baš tada kada vole. Koliko je samo pesnika počelo da piše pesme sa ovom temom, a neki je čak nisu ni manjali, samo bi o njoj pisali. Razumem ih, o ljubavi ima da se piše ceo zivot, i duže. Ima i onih lepih ali i onih malo drugačijih završetaka, ali opet svaki kraj je neki novi početak, početak nečeg novog. Neko da bi osvojio ljubav svog života mora da dominira, da bude bolji nego ikada pre, ali opet neko mora samo malo da se opusti i bude spontan da bi osvojio nečije srce. Ako još uvek nemate nekoga pored sebe, ne brinite uvek se najbolje čuva za kraj, treba malo vremena, nekad i malo više, samo je bitno da budete čovek, da se izdvojite iz mase, malo potrudite, shvatite ko vam znači, a ostalo ce sve skoro pa samo doći.

Slucajnosti

Koliko puta vam se dogodilo da sanjate neku osobu koju dugo niste videli i sutradan je sretnete na Knez Mihajlovoj (moze i neko drugo mesto)? Ili da po prvi puta cujete neku novu rec, novi pojam i da vam se sledecih dana dogadja da ga ponovo cujete? Slucajnost, koincidencija? Mnogi tvrde da slucajnost ne postoji, da je sve vec unapred odredjeno (postoje razna varijante tko ili sta je to uredio). Da li se radi o jednom ili o drugom jednostavno nije dokazivo, ali moja logika mi govori da bi bilo malo prekomplicirano da je sve to uredjeno: toliko je osoba i dogadjaja na ovom svetu da bi stvaranje scenarija za sve njih bio ogroman zadatak za subjekt kojio se s tim bavi. Toliko nas je mnogo da se slucaji i koincidencije, pa cak i one najcudnije, mogu jednostavno objasniti zakonima Haosa.

Nedavno sam bio u Amsterdamu. Avion je sletio oko 8 navecer, uzeo sam voz sa aerodroma za Amsterdam i negde oko devet i pol vec bio u mom apartmanu koji sam iznajmio za cetiri noci. Prilicno skup, ali jako lep, moderno uredjen, sa pogledom na reku Amstel i uz to na samo par stotina metara od istoimenog hotela u kojem odsedaju najpoznatije licnosti sveta. Pogledao sam u vodic gdje bih mogao otici na veceru i nasao jedan spanjolski lokal u blizini. Bilo je dosta sveze, ali sam seo vani, prakticno na trotoar, jer je bilo upaljeno vanjsko grijanje (znate one grejalice sa uzarenom zicom sta se jos i danas koriste za zagrevanje kupatila). Narucim spanjolski prsut i bocu crnog vina i pocnem sa vecerom. Unutar lokala svira muzika sa sterea i odjednom pocne neki zumba-zumba. Gledam, ili bolje receno slusam o cemu se radi: ili su Dragacevski trubaci ili neki nas turbo folk. U sred Amsterdama i jos u spanjolskom restoranu! Jedem ja tako (prsut je bio odlican) kada se uz moj stol zaustavi gospodja srednjih godina sa nekim papirom u ruci koja kaze nesta na holandskom. Odmah shvatam da ce se ovde raditi o nekoj vrsti zahteva za novcani prilog, a kako je vec sama vecera prilicno skupa, odlucim da ne zelim povecati moj trosak te veceri, pa tako odgovorim na srpskom (engleski tamo svi govore): “Oprostite, ali vas ne razumem”. “Ali zato ja vas razumem” – odgovori mi gospodja, na cistom srpskom i na moje veliko iznenadjenje. U par minuta razgovora sam saznao da je moskovljanka, ali je bila udata za Beogradjanina i da je zivela par godina u Beogradu (pretpostavljam da se u medjuvremenu razvela). I tako me je to, moram ipak priznati ugodno iznenadjenje, kostalo 5 evra. Niz slucajnosti je jednako haos, bar se to u nasim glavama tako prikazuje.

Haos brale, posvuda, pa i u glavnom gradu Holandije. Naslusao sam se kako kod njih nema prometa jer svi idu na bicikli. Istina, ali zato ima biciklistickog prometa kojega me je bilo vise strah nego automobilskog. Automobili idu po cesti, a pesaci po trotoaru i dovoljno je biti oprezan kod prelaska ceste. Ali nije uvek jednostavno razlikovati izmedju biciklisticke staze i trotoara; koji puta zauzimaju i zajednicki prostor, pa dok hodas moras uvek paziti da te ne pogaze. Da ne govorim o crvenoj zoni sa prostitutkama u vitrinama koje izlazu svoje drazi i mame klijente, ili o kofi sopovima gdje uz kavicu mozes popusiti i travu, potpuno legalno (nisam propusti da i to probam, iako preferiram alkohol).

U subotu uvecer sam bio umoran pa sam ostao u sobi i video jedan dio Evrovizije, i tu su mi se lagano poljuljale moje teorije. Kod glasanja nije bilo nikakvog slucaja ni haosa, unapred si mogao pogoditi tko ce za koga glasati: bivsi Rusi za bivse Ruse, bivsi Jugoslaveni za bivse Jugoslavene, skandinavci za skandinavce, Turci za muslimane. Hrvati su nam dali 8 ili 10 bodova, ne secam se tacno jer sam zvakao nekakve meksicke lude gljivice koje sam kupio u jednom Magic Mushroomu (prodavnice gde se mogu kupiti prirodna halucinogena sredstva). To mi je vratilo nadu u haos: prvo se poubijamo, a zatim se glasamo kao braca. Nije ni ovaj svet sta je nekad bio.

Dalmacija

Letlji raspust, ima li sta lepse od toga? Svakako, dva letnja raspusta! Ove godine sam naporno radio celu godinu i upravo mi je bilo potrebno da se u augustu malo opustim, dobro osuncam, iskupam u moru (skoro pa sam rekao nasem), najedem dobre hrane. Uvek sam bio veliki obozavatelj Dalmacije, njene prirode i ljudi, pa sam tako kao mali, a i kao mladic proveo puno leta, naganjajuci strankinje, a bogami i domace, i uzivajuci u tamosnjoj opustenoj atmosferi. Nisam bio tamo jedno dvadeset godina, iz svima dobro poznatih razloga. Tamo sam imao, a ustanovio sam i da ih jos imam, i dobrih prijatelja i poznanika, hrvata ili dalmatinaca, ni oni sami nisu sigurno sta su.

Cuo sam se s njima cesce i redje, ovisno o prilikama, i u vreme najcrnjih dogadjaja. Pricalo se uvek o necemu, ali kako smo svi intiligentni ljudi (dozvolite malo samohvale) politiku nikada nismo spominjali i pretpostavljam da smo zato i danas prijatelji. Imamo toliko lepih zajednickih uspomena, dozivljaja, da nema smisla zalaziti u tamne hodnike politickih i nacionalistickih zbivanja i pokusati jedni druge da ubedimo kako je pravo na nasoj strani. Da vam budem iskren, ni sam nisam siguran tko, kada i gdje je imao pravo i zbog cega.

Dva tedna u srednjoj Dalmaciji, izmedju Zadra, Sibenika, Primostena, Trogira i Splita su ugodno provedena. Jedan dan proveden i u Rijeci; prisustvovao sam koncertu lokalnih klapi na Trsatu i o tome prilazem jedan mali video snimak koji, nadam se, moze preneti malo atmosfere primorskih noci. Smestaj besplatan kod poznanika, more toplo i cisto, cini mi se jos cistije nego nekada: izgleda da su sve one industrije koje su zagadjivale prestale sa radom, pa bar turisti mogu lepo uzivati u gotovo iskonskoj prirodi. Hrana odlicna, ali pomalo skupa za nasa merila, a cini mi se i za njihova da nije jeftina. Vec sam bio zaboravio kako je dobar dalmatinski prsut, crnjak i riba sveze ulovljena i samo bacena na zar, bez ikavih dodataka.

Iskoristio sam priliku da se malo detaljnije upoznam sa njihovim novim zivotnim, kulturnim i informativnim tokovima. Cesto sam imao priliku da slusam muziku, sedeci u nekom baru uz more i pijuci Ozujsko pivo (jako dobro, za moj ukus). Dobre stvari su one stare, iz vreme bivse Juge, ali su im nove stvari blagi ocaj, otprilke kao i kod nas. U jednom tekst pevac govori da pije iz bacve benzina, jer je vino skupo (nije im jeftin ni benzin, preko 150 dinara za litru). Skoro pa gore nego nas turbo-folk. Televizija im je u redu, dosta filmova, zabavnih i dokumentarnih emisija; sve skupa moze proci. Ono sta me je najvise zabavilo su novine. Kupim, mislim da je bilo prvo jutro nakon sta sam doso, Jutarnji list. Listam, citam vesti, sve skupa slicno kao i kod nas, uobicajene zapetljancije iz domace politike. Kada sam dosao na stranu sa crnom hronikom, pocepao sam se od smeha. Naslov: Maloljetnica silovana u Crikvenici na njenu stetu. Pa na ciju bi stetu bilo, ako ti ga uvale a da ga ti neces? Jedan drugi clanak je isao otprilike ovako: pogledala je kolegu pa je muz pretukao sa metlom i gadjao sa internet stickom. Evo sta je spoj starog i novog, stare i nove tehnologije.

Neko bi me mogao pitati, a i sam sam si postavio to pitanje: je li bolje nama ili njima. Na stranu sta imaju more, kod nas bi rekli: isto s….., drugo pakovanje.