Utorak, Jul 30, 2013

Haos

Svi kazu i svi se slazu da su mladi ljudi generalno dinamicniji, lakse prihvataju promene, s manje problema im se prilagodjavaju i jednostavnije gledaju na sami zivot. Verovatno je tome razlog nedovoljno iskustvo, nedostatak svesti o samome sebi i svetu koji ih okruzuje. Neki to jednostavno nazivaju neozbiljnost. S vremenom postaju ozbiljniji, za ne reci stariji, njihovo iskustvo se nagomilava, hard disk (citaj mozak) postaje sve zasiceniji i pretvaraju se po malo u konzerve, odnosno postaju konzervativni, slabo skloni zivotnim promenama i tesko prihvacajuci tehnoloske i kulturoloske novosti koje drustveni razvoj nosi sa sobom. Svemu tome sigurno doprinosi i samo fizicko zastarevanje koje daje smanjeni osecaj same telesne snage, ali osnova se nalazi u centralnom procesoru (opet citaj mozak). Sve napred receno je s opste tacke gledista, sa svim iznimkama koje potvrdjuju pravilo. Razlikovati izmedju mladoga i staroga je potuno nemoguce, povuci granicu koja bi odredila gde se prelazi u drugi zivotnu dob nema niti nekoga smisla jer je prelazak u stvari postepen.

Sa ulaskom u zrelije godine, a ovdje govorim vec o pubertetu, nasa psiha tezi da stabilizira nasa iskustva i spoznaje, da nam odredi i postavi fiksne tacke, nepromenjive cinjenice za koje se mozemo uhvatiti kada se nadjemo u teskocama. Receno na drugi nacin, covek pocinje traziti sigurnost kao odgovor na poteskoce koje zivot sa sobom dolazi, trazeci psiholosko utociste gde se moze skloniti dok ne prodje mecava.

Sa druge strane, covek je izuzetno znatizeljna zivotinja (da se niko ne uvredi, prema teoriji evolucije, u koju ja verujem, mi smo potekli od njih) i stalno si postavlja pitanja: zasto ovo, ma kako to? U neprestalnoj je potrazi za odgovorima, o prirodi koja ga okruzuje, o ljudima s kojim se odnosi o tome tko je on, zasto je ovde i kamo ide. Ovde cu otvoriti jednu zagradu i izneti moje misljenje o tome kako mi se cini da nove generacije postaju sve manje znatizeljne, da ih sve manje interesira svet koji se nalazio oko njih, zatvorena zagrada. Cinjenica da cesto ne moze naci odgovor na pitanje cini coveka frustriranim, a to mu se ne svidja, pa inzistira na nalazenju odgovora pod svaku cenu. Cesto se radi o odgovorima koji nemaju nikakvu vezu sa realnosti i dok u prvom momentu mogu doneti olaksanje, na duge staze cesto mogu otezati zivot.

Spoznaje predhistorijskog coveka su bile minimalne. Zbog ogromnog utroska vremena na osnovnu aktivnost koja se sastojala u obezbedjivanju hrane i zastiti od elementarnih i ostalih prirodnih nepogoda, njegovo znanje je bilo ograniceno na ta podrucja. U retkim slobodnim trenutcima je promatrao okolinu i postavljao si pitanja. Uzmimo za primer meteoroloske pojave, ili jos preciznije munje: ma odakle one dolaze? Nemajuci na raspolaganju dovoljno svoga ili tudjega iskustva (upravo je razmena tog zivotnog prtljaga odvela prema napred, u civilizirani svet), jedini odgovor koji si je mogao dati je bio metafizicki: netko upravlja svetom. Proslo je puno godina od tada i sada dobro znamo kako nastaju munje, ali ni dan danas nitko ne moze reci kako je sam svet stvoren, pa tako i odgovor nastao pre deset, dvadeset ili vise hiljada godina ostaje isti, t.j nije ni malo evoluirao.

Ma sta je to sta nas stavlja u teskoce, sta cini nasu psihu labilnom pred odredjenim pitanjima, pred nekim dogadjajima? Odgovor je vrlo jednostavan, ali i tesko prihvatljiv vecini stanovnika ovog naseg zelenog planeta. Tesko je prihvatljiv jer u biti nije odgovor. U stvari jeste, ali nam ne nudi nikakvu sigurnost i ne dodaje fiksne tocke u nasem zivotu. Stvar je vrlo jednostavna: nasim svetom i nasim zivotima vlada haos, zakon u kojem nema jakih postulata i pravila. Sve moze biti i ne mora biti, moze se dogoditi, a i ne mora.

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me