Mir
Subota je popodne. Kod kuće sam, potpuno sam. Super! Koje uživanje. Žena je odsutna celu nedelju i sutra se vraća. Umro joj je ujak i išla je na njegov sprovod. Drag i dobar čovek i žao mi ga je, ali ne uspevam da se ne radujem što sam sedam dana bio sam. Šta sam lepoga radio? Ništa posebno. Išao sam na posao i ostajao u uredu do kasno. Kući mi se nije žurilo, posla ima dosta, a koji sat prekovremenog dobro dođe da malo olakša inflaciju koja nas nemilice pogađa. Na poslu imamo menzu i tamo sam ručao, a za večeru bih napravio viršle, jaja ili bih uzeo salame, sira i hleba. Posle večere televizija, po mojoj želji. To se ne događa često, jer sam ja džentlmen pa njoj prepuštam da izabere šta joj se sviđa , a to često nije po mom ukusu. utra se žena vraća i želim je dostojno dočekati pa sam upravo dovršio pripremanje ragua. Sutra uvečer, kada se vrati, čeka je pašta ala bolonjeze. Recimo da je to jedan od mojih retkih kuharskih specijaliteta. Napravio sam ga desetke puta. Inače je to radila žena, ali se meni to jelo nije previše sviđalo pa sam odlučio da probam da ga sam napravim i poboljšam recept. Uz govedinu dodajem i trećinu svinjetine, a začinim uvek na malo različit način, ovisno o inspiraciji. Danas sam dodao i malo cimeta (inspirirala su me neka grčka jela) i malo mizo umaka, onog japanskog od kojega oni prave supu. Osim šta će biti za sutra i večeras imam gotovu večeru.
Nakon šta sam dovršio jelo, seo sam na kauč i malo prelistao televizijske kanale. Nigde ništa interesantno, kao i obično. Zaustavio sam se na jednom gde je bio intervju jedne političke komentatorice; ne sećam se imena. Govorilo se o ratu u Ukrajini. Voditelj ju je upitao da li je ona za bilo kakav mir ili za pravedni mir. Ona je rekla da je za bilo kakav, da se izbegnu daljnje žrtve i razaranja, ali da je takav mir nesiguran i da bi puno bolji bio pravedni mir. Slažem se s njom, ali je problem da se do pravednog mira nikada neće doći. Zašto? Pa da je neko hteo gledati šta je pravo, a šta krivo, ovaj rat ne bi nikada ni izbio. Sada kada bi se došlo do pravednog mira, trebalo bi javnosti objasniti zašto se to nije moglo pre učiniti i izbeći stotine hiljada mrtvih s obe strane i ogromna materijalna razaranja. Kakav bi to bi pravedan mir? Vrlo jednostavan; radi se o tri uveta koja je na početku, pre nego je sam rat izbio, postavila Rusija. Idemo po redu.
Prva stvar je bila da Ukrajina ne uđe u Nato. Odgovr sa američke strane je bio da svaki narod ima pravo da izabere s kim želi da bude. Istina, na to ne mogu prigovoriti. Ali postoji još jedna istina, da je Amerika svojedobno obećala da se Nato neće širiti prema Rusiji. Obećala, ali nije ništa potpisala. Po američkim novinama postoje članci o pregovorima između tadašnjih predsednika i njihovog dogovora, koji na žalost svih nas danas, nije bio službeno sastavljen i potpisan. Na kraju krajeva, verujem da bi ogromna većina Ukrajinaca izabrala da ne uđe u Nato i da nema rata.
Druga tačka je bila zahtev Rusije da se garantiraju ljudska prava i sloboda ruske narodnosti u Ukrajini. Postoji puno dokaza da se je protiv njih vodila žestoka kampanja koja je u nekim slučajevima prelazila i u nasilje. Mislim da je ovo sveti zahtev koji nijedna pošten čovek ne bi negirao. Za kraj ostaje da su Rusi želeli da međunarodna zajednica prizna da je Krimeja legitiman deo Rusije. Znamo kako je išlo priključenje Krimeje i tu bi se puno toga moglo osporavati Rusima. Isto tako je istina da je to nakada bio njihov teritorij koji je jedan predsednik Sovjetskog Saveza, poreklom Ukrajinac, jednostavno poklonio Ukrajini. I to se može osporavati. Mislim da bi Rusija bila spremna na mir i da se ne udovolji ovom trećem uvetu; u krajnjem slučaju, u realnom životu Rusije i Krimeje s priznanjem se ne bi ništa promenilo. Ovo su tri poštena uveta na osnovu kojih se može zaključiti mir. Problem je šta o tome odlučuju političari. Za puno njih, prihvatiti ove uvete bi značilo političku smrt, a znate kakvi su političari. Više voli da fizički poginu brojni ljudi nego da se oni izgube sa političke scene. Svi su takvi, kod nas, u Ukrajini i Rusiji, i ostatku takozvanog civiliziranog sveta. To sigurno ne spada pod reč civilizaciji, pa ne znam odakle im pravo da se nazivaju civilizirani svet i demokrati.
