Novi stan

Zadnja dva dana je zahladilo, pa je leto više izgledalo jesen. Jutros sam se digao i izašao na balkon. Tamo je na zidu obešen termometar. Starinski, sa živom i na drvenoj podlozi: u ovaj se možete pouzdati za razliku od ovih novih elektronskih koji u roku od 5 minuta pokaže 3 razne temperature. Pokaziva je 14 stepeni. Hladno. Kako bi kod nas rekli, šljiva! Izašao sam van u ljetnoj pidžamici, s kratkim nogavicama i kratkim rukavima. Smrzo sam se kao zec i na brzinu se vratio u toplu primaću sobu. Tamo je bilo 26. Ugodno! Pre toga je bilo vruće. Osećao sam se kao pljeskavica na žaru. Pet dana klima se nije gasila. Kada dođe račun za struju bit će po španjolski: fešta. Valjda ćemo uspeti da platimo. Ove godine se štedi na godišnjem odmoru. Odluka je zajednička: ne ide se nigde. Supruga i ja moramo uzeti 2 sedmice odmora jer nas na to prisiljava ugovor od preduzeća u kojima radimo. Skočit ćemo na par dana kod ženinih na selo, a posle nazad u grad, da se grijemo, ili hladimo, ovisi o okolnostima i razvoju meteorološke situacije.

Nisam vam još sapštio glavnu novost: preselili smo se. U novom smo stanu. A gde je novi stan, pitati će me znatiželjni čitaoc koji ne može bez guranja nosa u tuđe poslove? Novi stan je u Novom Beogradu; ako je novi, gde bi drugde mogao da bude? Skoro pa smo na dvadesetom spratu. Kako to skoro? Moj san je uvek bio da stanujem na viskom, najmanje na dvadesetom. Kada smo kupovali, stan nam se svideo, ali je bio nešto niže: oblakoder skoro dolazi do dvadesetog. Na stranu ovaj nedostatak, na kraju smo odlučili da kupimo jer je sve drugo bilo po našim željama. Kada me pitaju na kojem sam spratu, ja kažem onako kako sam i vama rekao, da sam sebi ne pokvarim dojam. U stvari kada gledaš s balkona, izgleda jako visoke, jer u stvari i jeste. Izračunao sam da ako je jedan sprat visok oko 3 metra, ja se nalazim negde na 50 metara od zemlje. Pogled je izuzetno lep i to je ono što nas je osvojilo.
 
Zelenilo oko moje zgrade 
 
Šta se vidi s mojih prozora? Puno zelenila, pokoja kuća u okolini i Dunav na nekih par kilometara. Dok Dunav ljubi nebo..., ne sećam se tko to peva, ali mi u zadnje vreme često dođe na pamet i lagano je pevušim. Siguran sam da je glas ženski, ali ga ne uspevam pridružiti licu i imenu pevačice. Puno puta mi je sinulo da bih na Internetu mogao pogledati tko to izvodi, ali s jedne strane sam len, a s druge mi nije mrsko da ne znam odgovore na sva pitanja. Lepo je ponekad živeti u neznanju i imati u rezervi pitanje koje si svaki dan možeš ponoviti, a da na njega nikada ne znaš odgovoriti. Ponekad se uplašim sam sebe i moje literarne sposobnosti, pomešane s filozofskom crtom. Nije ih puno koji uspeju ovako puno baljezgati (recimo kruh, kruhu i vino, vinu). Evo, sada ovo šta sam stavio u zapetu mi otvara novo pitanje: tko je to rekao? Ali ostavimo to po strani, jer u suprotnom nećemo nikada dovršiti ovu priču. Verovatno za to nitko ni ne mari.

Sada ni je došla u glavu stara afganistanska izreka: vi imate satove, ali mi imamo vremena. Evo sada vidite koliko je moja opšta kultura široka i koliko puno toga znam. Ma šalim se. Moja žena čita neku knjigu koja uspoređuje kulturu zapada i istoka (istok je u ovom slušaju Azija, pa bi mi po tome bili zapad) pa mi svako toliko nešto citira iz knjige. Ovo mi se urezalo u pamćenje jer zvuči jako mudro i ima svog smisla. Šta smo napredniji dobivamo nove stvari, doble i loše, ali i gubimo stare, i to uglavnom one dobre. Šta ima dobroga u ovoj našoj zapadnoj (dozvolite di iskoristim ovaj centaršut) civilizaciji? Pametni posao! Moje preduzeće se bavi projektiranjem. Kada je krenuo ovaj globalni virus, kao i sve drugo, Made in China, direktor je odlučio da će se raditi od kuće. Čak su potrošili i pare da nam kupe prenosne kompjutere s kojima se možemo spojiti na glavni server. Znate da se danas radi u mreži jer je tako puno jednostavnije deliti podatke. Jedan projektira konstrukciju, drugi odvod vode, treći električnu instalaciju. Svi su ovisni jedan o drugome i puno je lakše ako rade na zajedničkoj podlozi.

U odnosu na rad u kancelariji, raditi od doma ne donosi neke velike razlike. Najveća je da nemaš kolege s kojim možeš ogovarati druge kolege i kolegice, i da kafu moraš sam piti. U biti ni to nije neki problem, jer smo svi povezani preko Skype for business, pa se po nekada svi nađemo na liniji da malo prodivanimo. Posao napreduje prilično normalno i produktivnost je gotovo na istom nivou, čak možda i malo bolja jer se gubi manje vremena na prevoz i na prazne razgovore koji nemaju veze sa samim poslom. Preduzeću se sviđa jer imaju puno manje troškove: ne koristi se uredski materijal i papir za kopiranje (puno njih koristi kopirnicu u privatne svrhe), potrošnja struje je na minimumu (u ovom perijodu se troši puno na hlađenje), a posao napreduje uobičajenim ritmom. Od 3. meseca smo morali isporučiti 3 projekta i sve je bilo urađeno na vreme. Niti nama zaposlenima ovaj način rada nije mrzak: možeš raditi kada hoćeš i koliko hoćeš, iako trebaš obaviti ono šta se od tebe očekuje.